Tada sam se kao mlada majka deteta od nepunih godinu dana, našla u dečjoj bolnici. Smestili su nas u sobu u kojoj je bio i jedan dečak oko godinu dana star. Mirsad. Rom. Ciganče. Ostavila ga majka, rekoše mi ženice iz drugih soba…
Ovako počinje ispovest koju je blogerka Lidija Bizić podelila na svom Fesjbuk profilu, a koja se čita s knedlom u grlu:
“Dovela ga pre 2 meseca sa upalom pluća i više se nije vratila po njega. Jednom je, kažu, dolazila samo do hodnika, ali nije ni prišla da ga vidi. Žale se da noću od njega ostala deca ne mogu da spavaju. Doziva majku. Zato je i bio premešten.
Gledam Mirsada, gleda Mirsad mene. Oči ko kolači, okrugle krupne smeđe. Sumnjičave i uplašene. Gledamo se kroz metalne rešetke bolničkog kreveca. Odmeravamo. Delićemo sobu bar deset dana. Moja beba, sitna, ćelava, mirna. Mirsad guste čekinjaste tamne kose. Prepovijen u tetra pelene, obučen u rasparenu bolničku pidžamu. Nit može da sedi, niti da stoji sa onim širokim povojem.
Ubrzo nam pogasiše svetla u sobama. Naša prva noć u bolnici. Ja uzeh ćerku u naručje da je uspavam. Kad su mi se oči navikle na mrak, vidim Mirsad me gleda.
Sluša uspavanku koju pevušim i valjuška se u tom ritmu po krevecu. Zaspala moja beba. Umorna i zabrinuta sedim ćutke u mraku sa svojim mislima. Trgne me Mirsadov glasić. Pevuši moju uspavanku.
Prilazim njegovom krevecu. Gledam ga, on se ućutao. Uzimam ga u naručje, prislanjam na grudi i nunam ga uz uspavanku. Gleda me u zenicu oka. Gleda i ne želi da zaspe. Ne želi da bude vraćen u metalni krevetac. San ga je savladao…
Koja to majka može da ostavi svoje dete…
Držala sam ga i plakala. Pitala se koja je to majka ostavila svoje dete. Kakva majka može da zaboravi dete koje je rodila? Kako joj san dolazi na oči? Kako živi sa saznanjem da je dete uzalud doziva?
Od te večeri, zajedno sam hranila Mirsada i svoju ćerku, igrala se sa njima, mazila ih, presvlačila, uspavljivala. Popila grdnju od glavne sestre što sam Mirsadu, bez prethodne konsultacije sa njima, mazala Pavlovićevu mast i hranila voćem. “Šta da je alergičan na to?”, pitala me je. Nisam imala odgovor, jer je bila u pravu.
Užasavala me je pomisao na to da ću i ja uskoro napustiti Mirsada. Kako je u meni rasla ljubav prema njemu, tako je rastao gnev prema njegovoj majci.
Srela sam je konačno
Došao je i taj momenat, koji sam priželjkivala. Srela sam Mirsadovu majku. Bila je u hodniku bolnice i jedna od majki mi je pokazala. Ja je gledam, ona sitne građe, obučena u prevelik kaput, sa maramom na glavi. Viri, pazi da je neko ne vidi i ne prepozna.
Prilazim joj i pitam je ljutito i glasno da li je Mirsadova majka. Ona svojim šapatom pokušava da stiša moj glas. Klima glavom, smeši mi se nesigurno, pita me tiho kako je Mirsad. Ja joj surovo odgovaram da je uglavnom uplakan, tužan i da je noćima doziva. Da je željan zagrljaja i ljubavi. Ospem paljbu po njoj…
Ona podiže svoje sitno lice, pogleda me uplakanim očima, Mirsadovim očima, i kaže: “Nit’ spavam, nit’ jedem. Kod kuće ih još troje imam. On mi je najmlađi, najslabiji. Nemamo ni vodu, ni grejanje. Ovde mu je toplo, okupan je i sit. Fala ti ko sestri što ga pomaziš.”
Otišla je povijena pod onim teškim starim kaputom, slomljena od mojih reči.
Koliko sam se sam kajala…
Osetila sam strašnu teskobu što sam joj na ogromnu ranu sipala so. Kao da me je neko pesnicom udario u pleksus. U životu ni na koga nisam bila ljuta, kao tada na sebe. Koliko sam se kajala! Kakva gorčina! Ko sam ja da kudim? Ko sam ja da sudim?
Najveću sam životnu lekciju tada naučila. (Mirsad bi sada trebalo da ima oko 18 godina. Nikada nisam saznala šta je bilo s njim)
(Izvor: Blic)