Poslali su Lejlu pred šeikove izaslanike da bi je ponizili: Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo sa njenim imenom
Porodica je verovala da će devojka sa ožiljkom na licu postati predmet podsmeha. Umesto starije sestre poslali su Lejlu, očekujući neprijatan susret koji će kasnije prepričavati. Ali ljudi iz palate postavili su pitanje koje joj kod kuće gotovo niko nije postavljao: šta ona želi?
Ovo je književno obrađena priča sa dopisanim završetkom. Ne predstavlja potvrđen stvarni događaj.
Lejla je od detinjstva slušala kako bi njen život izgledao drugačije da nije bilo nesreće.
Ožiljak na obrazu nastao je posle pada dok je bila mala. Za nju je predstavljao deo lica koji je viđala svakog jutra. Za pojedine članove porodice postao je povod za poređenja i uvrede.
Dok su sestre dobijale komplimente, njoj su govorili da bude zahvalna što ima dom i porodicu.
Kada bi dolazili gosti, najčešće je pomagala u kuhinji. Ako bi pokušala da se uključi u razgovor, neko bi je poslao po još čaja.
Vremenom je naučila da govori tiše.
Ipak, nije prestala da sluša, čita i razmišlja o životu van te kuće.
Prilika koju su razumeli onako kako im je odgovaralo
Vest da će predstavnici šeikove palate posetiti njihov kraj izazvala je uzbuđenje.
Tražili su mlade žene zainteresovane za program obrazovanja i rada pri fondaciji koju je šeik finansirao. Poziv je uključivao razgovor sa kandidatkinjama i mogućnost kasnijeg boravka u prestonici.
U Lejlinoj kući brzo su počele drugačije priče.
Govorilo se o bogatstvu, poznanstvima i mogućnosti da neka od devojaka privuče pažnju uticajnih ljudi. Najstarija sestra već je birala odeću za susret.
Lejla je pročitala poziv koji je ostao na stolu.
Primetiла je da se traže i pisani radovi, poznavanje jezika i spremnost za dalje školovanje. Kada je to pomenula, odgovorili su joj da ne kvari raspoloženje.
Niko je nije pitao da li bi želela da se prijavi.
Šala pred polazak
Na dan razgovora, starija sestra se predomislila. Nije želela da odgovara na pitanja niti da polaže bilo kakvu proveru.
Tada je neko predložio da pošalju Lejlu.
Predlog je dočekan smehom.
Obukli su je u pripremljenu odeću i dali joj veo. Govorili su da će biti zabavno kada izaslanici shvate da pred njima nije devojka koju su očekivali.
Lejla je odbila.
Nije želela da bude deo njihove igre, ali pritisak je rastao. Na kraju je pristala da ode, odlučna da se predstavi svojim imenom.
Dok su izlazili iz kuće, sestra joj je dobacila da ne očekuje previše.
Lejla nije odgovorila.
Prvo pitanje bilo je njeno ime
Razgovor je održavan u sali gradske biblioteke. Za stolom su sedeli predstavnik fondacije, profesorka jezika i žena zadužena za izbor kandidatkinja.
Lejla je sela preko puta njih.
„Kako se zovete?“, pitala je žena.
„Lejla.“
Proverili su spisak i primetili drugo ime.
Lejla je objasnila da je došla umesto sestre, ali da ne želi da se predstavlja kao ona.
„Da li ste ovde svojom voljom?“
Zastala je.
Prvi put tog dana neko je sačekao njen odgovor.
„Nisu me poslali iz dobrih razloga“, rekla je. „Ali volela bih da čujem šta program zapravo nudi.“
Žena je zatvorila fasciklu sa sestrinim imenom i uzela prazan list.
„Onda ćemo početi od vas.“
Razgovor koji porodica nije očekivala
Lejla je skinula veo jer joj je smetao dok govori.
Niko nije promenio izraz lica. Profesorka joj je ponudila vodu i upitala šta je do sada učila.
Ispričala je da je završila školu, ali da nije nastavila obrazovanje. Knjige je pozajmljivala, a strani jezik učila iz starih udžbenika i radio-emisija.
Pomagala je i deci iz komšiluka oko domaćih zadataka.
Na pitanje šta bi želela da radi, odgovorila je bez oklevanja:
„Da predajem. Ili da radim u biblioteci.“
Dobila je kratak tekst da pročita i nekoliko zadataka. Nije znala sve odgovore. Kada bi pogrešila, priznala bi i pokušala ponovo.
Razgovor je trajao duže nego što je očekivala.
Na kraju su joj objasnili da tog dana ne donose konačnu odluku. Ako želi da nastavi postupak, trebalo je da dostavi školska dokumenta i napiše rad o tome zašto želi dalje da se obrazuje.
Pristala je.
Kod kuće su čekali priču o neuspehu
Porodica ju je dočekala pitanjima.
Da li su je odmah poslali nazad? Jesu li nešto rekli o njenom licu? Da li se obrukala?
Lejla je spustila fasciklu na sto.
„Razgovarali smo o školovanju.“
Jedna sestra se nasmejala, uverena da pokušava da prikrije neprijatnost.
Lejla se prvi put nije trudila da je ubedi.
Narednih dana prikupila je dokumenta i završila pisani rad. Predala ga je sama, bez pratnje.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo iz fondacije, sa njenim punim imenom na koverti.
Pozvana je u završni krug razgovora u prestonici. Put i smeštaj bili su obezbeđeni, a dokumentacija je jasno navodila uslove programa.
U kući je nastala tišina.
Uspeh nije značio da je sve zaboravljeno
Vest se brzo proširila među poznanicima. Ljudi koji su čuli kako je Lejla poslata na razgovor sada su pitali kada putuje.
Porodica je počela drugačije da prepričava događaj.
Govorili su da su oduvek znali koliko je sposobna i da su je upravo zato ohrabrili da ode.
Lejla ih je saslušala.
„Niste me ohrabrili“, rekla je mirno. „Ali otišla sam i govorila u svoje ime.“
Nije želela raspravu pred komšijama. Nije želela ni da prihvati novu verziju sopstvenog iskustva.
U prestonici je prošla dodatne razgovore i dobila stipendiju za nastavak obrazovanja, uz mogućnost rada u biblioteci fondacije.
Odluka nije zavisila od toga da li se nekome dopada njen izgled. Pregledali su njene rezultate, rad i preporuke.
Pred vratima novog smeštaja
Pred polazak je spakovala nekoliko komada odeće, školska dokumenta i dve knjige.
Majka je pokušala da joj popravi veo.
Lejla ga je pažljivo uzela iz njenih ruku i stavila u torbu.
Nije morala da ga nosi da bi drugima bilo prijatnije.
Kada je stigla u novi smeštaj, dugo je stajala pred malim stolom uz prozor. Na njemu su bili lampa, raspored obaveza i prazan notes.
Otvorila je prvu stranu i zapisala datum.
Sutradan je imala razgovor o upisu, a posle toga obilazak biblioteke. Proverila je adresu, namestila alarm i pripremila dokumenta.
Ožiljak na njenom licu nije se promenio.
Promenilo se to što više nije čekala da joj porodica odredi mesto.
