Najbolji prijatelji uradili su DNK test zbog porekla: Rezultat je otvorio tajnu njihovih porodica
Petnaestogodišnji Itan i Kejleb odrasli su zajedno i često govorili da su kao braća. Kada su odlučili da istraže porodično poreklo, nisu očekivali da će rezultati ukazati na blisko biološko srodstvo. Odgovor koji su potom dobili promenio je njihove porodice, ali nisu želeli da zbog njega izgube prijateljstvo.
Ovo je književno obrađena priča. Opisani događaji nisu nezavisno potvrđeni.
Itan i Kejleb poznavali su se od najranijeg detinjstva. Išli su u istu školu, provodili popodneva zajedno i znali gotovo sve o svakodnevnim brigama onog drugog.
Delili su užinu, pomagali jedan drugom oko domaćih zadataka i pravili planove koji su se menjali iz nedelje u nedelju.
Njihove majke navikle su da ih viđaju zajedno. Kada bi jedan došao na ručak, niko nije morao da pita da li drugi ostaje.
Zato su, kada su počeli da razgovaraju o precima i porodičnom poreklu, želeli da i to istraže zajedno.
Uz saglasnost roditelja uradili su komercijalne DNK testove. Zamišljali su kako će porediti podatke o geografskom poreklu i šaliti se zbog mogućih sličnosti.
Nisu bili pripremljeni za obaveštenje o bliskom srodniku.
Rezultat koji nisu znali da protumače
Kada su otvorili rezultate, nekoliko puta su proverili imena.
Podaci su ukazivali na mnogo bližu biološku povezanost nego što su očekivali. Među mogućim objašnjenjima nalazilo se i da su polubraća.
Najpre su pomislili da je došlo do greške.
Kejleb se kratko nasmejao, ali je zatim prestao da govori. Itan je ponovo učitao stranicu.
„Možda ovo ne znači ono što mislimo“, rekao je.
Odlučili su da pokažu rezultate roditeljima. Nisu znali koje pitanje prvo da postave niti od koga očekuju odgovor.
Itanova majka pažljivo je pročitala ono što su joj doneli. Rekla im je da podatke ne treba tumačiti naprečac i da je potrebno proveriti šta oni zaista znače.
Ipak, njena uznemirenost bila je očigledna.
Pitanja su se vratila petnaest godina unazad
Posle razgovora sa sinom, Itanova majka počela je da razmišlja o prošlosti.
Kejlebova majka Julija nije bila nepoznata njenom suprugu. Znala je da su se ranije kretali u istom društvu, ali nikada nije imala razlog da njihov odnos preispituje.
Sličnosti koje je povremeno primećivala između dečaka sada su joj delovale značajnije. Ipak, znala je da crte lica nisu odgovor i da mora da razgovara sa odraslima koji su tada bili prisutni.
Pozvala je Juliju i zamolila je da se vide bez dece.
Susret je počeo neprijatnom tišinom.
Kada joj je pokazala rezultate, Julija je spustila pogled. Nije pokušala da se nasmeje niti da promeni temu.
Priznala je da je nekada bila u vezi sa Itanovim ocem.
Ta veza završila se u vreme kada je saznala da je trudna. Kejleba je kasnije odgajala sama, a o njegovom ocu govorila je malo.
Za Itanovu majku to nije bilo samo objašnjenje jednog rezultata. Pred njom su se otvorila pitanja o sopstvenom braku i onome što joj suprug nikada nije rekao.
Odgovornost je pripadala odraslima
Usledili su razgovori koje niko više nije mogao da odlaže.
Itanov otac morao je da objasni odnos sa Julijom, šta je znao o njenoj trudnoći i zašto o svemu tome nije govorio.
Uz dodatnu proveru i njegovo priznanje, porodice su dobile potvrdu da dečaci imaju istog biološkog oca.
To saznanje nije donelo trenutno olakšanje.
Itan je bio ljut na oca. Pitao se šta je još prećutao i zbog čega je dozvolio da istinu otkriju slučajno.
Kejleb je imao drugačija pitanja. Želeo je da zna koliko dugo je otac znao za njega i da li bi mu se ikada obratio da nije bilo testa.
Njihove majke nisu imale pravo da očekuju da će jedan razgovor biti dovoljan.
Dogovorile su se da dečake ne koriste kao posrednike, da ih ne ispituju o onome što se govori u drugoj kući i da od njih ne traže da biraju stranu.
Odrasli su morali da rešavaju posledice sopstvenih odluka.
Prvi susret posle saznanja bio je neobičan
Kada su Itan i Kejleb ponovo ostali sami, nisu odmah počeli da razgovaraju kao ranije.
Sedeli su sa loptom između nogu, gledajući prema praznom igralištu.
„Znači, stvarno smo braća“, rekao je Itan.
Kejleb je slegnuo ramenima.
„Ne znam šta sad treba da radim.“
Itan nije znao ni on.
Godinama su jedan drugom bili najbliži prijatelji. Sada su ljudi oko njih očekivali da odmah razumeju i prihvate novu porodičnu ulogu.
Ali saznanje da dele oca nije izbrisalo ljutnju, zbunjenost ni pitanja.
„Ne moramo danas ništa da odlučimo“, rekao je Itan.
Kejleb je klimnuo glavom i gurnuo mu loptu.
Tog popodneva nisu rešili mnogo toga. Ipak, ostali su zajedno.
Novi odnos nije zahtevao zaboravljanje starog
Narednih meseci bilo je lakših i težih dana.
Ponekad su razgovarali o ocu. Ponekad nisu želeli da ga pominju. Dešavalo se i da jedan bude spreman za razgovor, dok drugom treba prostor.
Kejleb nije bio dužan da odmah izgradi bliskost sa čovekom koji nije učestvovao u njegovom odrastanju. Itan nije morao da opravdava očev postupak da bi sačuvao sopstveni odnos sa njim.
Ni njihove majke nisu se preko noći pretvorile u jednu skladnu porodicu. Bilo je potrebno da postave granice i razjasne praktične obaveze, uz dovoljno prostora za povređenost koju su osećale.
Dečaci su nastavili da idu u školu, spremaju kontrolne zadatke i provode vreme zajedno.
Neke stvari dobile su novo značenje, ali nisu želeli da svaki njihov susret postane razgovor o porodičnoj tajni.
Jednog dana Itan je došao kod Kejleba sa knjigama pod rukom. Julija ga je pustila unutra i pitala ostaje li na ručku.
„Ako ima dovoljno“, odgovorio je.
Iz sobe se začuo Kejlebov glas:
„Ima. Samo požuri, ništa ne razumem iz matematike.“
Itan je spustio ranac pored njegovog.
Na stolu su ih čekale otvorene sveske i dva prazna lista. Seli su jedan pored drugog, kao i mnogo puta ranije.
