Nakon godina skrivanja odlučila se na zahvat, a trećeg dana pred ogledalom pomislila da je pogrešila

Imala je 29 godina kada je donela odluku o kojoj je razmišljala još od tinejdžerskih dana. Godinama je na fotografijama skrivala jednu stranu lica, pažljivo birala uglove i izbegavala prizore zbog kojih bi ponovo osećala nelagodu. Posle višemesečnih priprema otišla je na zahvat verujući da će konačno zatvoriti to poglavlje, ali je samo tri dana kasnije stajala pred ogledalom u suzama, uverena da je napravila najveću grešku u životu.

Odluku nije donela preko noći. Još kao tinejdžerka postala je svesna detalja na svom licu koji joj je smetao mnogo više nego što su ljudi oko nje verovatno primećivali.

Vremenom je naučila kako da se namesti čim neko podigne telefon ili fotoaparat. Znala je na koju stranu treba da stane tokom grupnog fotografisanja i iz kojeg ugla želi da je drugi vide.

Ako bi fotografija bila snimljena iz profila koji nije želela da pokaže, najčešće bi je kasnije obrisala. Ono što je drugima možda delovalo gotovo neprimetno, za nju je bilo prisutno u svakom ogledalu i na skoro svakoj slici.

Posebno teško bilo joj je kada bi stekla utisak da nečiji pogled ostaje na njenom licu malo duže nego što je očekivala.

Već je prošla kroz dve velike operacije

Pre donošenja ove odluke već je imala dve ozbiljne operacije. Zbog tih iskustava obećala je sebi da se više neće dobrovoljno vraćati u bolnicu, osim ako to bude zaista neophodno.

Pomisliti na novi zahvat značilo je ponovo se suočiti sa strahom, bolničkim hodnicima i neizvesnošću oporavka. Zbog toga je dugo verovala da će jednostavno nastaviti da živi kao ranije.

Ipak, razgovor sa lekarom promenio je način na koji je posmatrala problem. Objasnio joj je da bi se situacija s godinama mogla dodatno zakomplikovati ukoliko ništa ne bude urađeno.

„Ako ništa ne učinimo, problem bi s vremenom mogao da postane još složeniji“, upozorio ju je lekar.

Njegove reči nisu odmah uklonile dilemu, ali su otvorile pitanje koje više nije mogla da ignoriše.

Narednih nedelja neprestano se predomišljala. Jednog dana bila je sigurna da želi da nastavi s pripremama, dok je već sledećeg ubeđivala sebe da može prihvatiti postojeće stanje.

Na kraju je započela proces pripreme koji je trajao mesecima.

Pre zahvata počela je da pokazuje lice bez skrivanja

Tokom priprema dogodila se važna promena. Počela je da fotografiše sebe onakvu kakva zaista jeste, bez uobičajenog skrivanja strane lica koja joj je godinama izazivala nesigurnost.

Tri dana pre zahvata objavila je jednu fotografiju, dva dana pre još jednu, a ispod poslednje slike napisala je samo jednu reč:

„Sutra.“

Sledećeg jutra majka Susan bila je uz nju na putu do bolnice. Držala ju je za ruku i pokušavala da joj ulije sigurnost dok su čekale početak procedure.

Pre nego što su je odveli, lekar ju je upozorio da će joj odraz tokom prvih dana verovatno izgledati potpuno drugačije.

„Prvih nekoliko dana možda ćeš pogledati u ogledalo i nećeš prepoznati samu sebe. Molim te, nemoj se toga uplašiti“, rekao joj je.

Pokušala je da se nasmeje i odgovorila da samo želi da se sve konačno završi.

Nekoliko sati kasnije probudila se u bolničkoj sobi. Prvi dan bio je težak, drugi još teži, a trećeg je dobila dozvolu da se vrati kući.

Trećeg dana pogledala je svoj odraz i počela da plače

Te večeri Susan je na nekoliko minuta izašla iz sobe. Njena ćerka je ustala, polako otišla do kupatila i upalila svetlo.

Bio je to prvi trenutak nakon zahvata u kojem je odlučila da se pažljivo pogleda u ogledalo.

Srce joj je ubrzano lupalo. Prišla je bliže, a zatim se povukla korak unazad. Ruke su joj se tresle, a kada je majka ušla u kupatilo, već je plakala.

Iako ju je lekar upozorio da prvih dana neće videti konačni rezultat, ono što je ugledala bilo je mnogo teže nego što je zamišljala.

Nije mogla da skrene pogled s ogledala.

„Mama… mislim da sam upravo napravila najveću grešku u svom životu“, uspela je da izgovori.

Susan nije pokušavala da umanji njen strah niti da je ubedi da ono što oseća nije važno. Samo ju je podsetila na reči lekara – da otok, promene i tragovi zahvata tokom prvih dana ne predstavljaju konačan izgled.

Kada je ćerka upitala šta će se dogoditi ako tako ostane, majka joj je odgovorila da neće. Ipak, u tom trenutku nijedna rečenica nije bila dovoljna da je potpuno umiri.

Sela je na malu stolicu u kupatilu i priznala da se pita da li je ranije izgledala bolje.

Susan ju je uzela za ruku i podsetila da odluku nije donela posle jednog dana razmišljanja. Iza nje su bile godine preispitivanja, razgovori sa lekarima i meseci priprema.

Molila ju je da čitav put ne proglasi greškom samo zbog prva tri teška dana.

Te noći gotovo nije spavala. Svaki put kada bi zatvorila oči, vraćala joj se slika osobe koju je videla u ogledalu.

Odlučila je da pokaže i dane koje bi najradije sakrila

Četvrtog dana nije želela ni da uključi kameru na telefonu. Međutim, pre zahvata sebi je obećala da će dokumentovati čitav oporavak – ne samo konačni rezultat, već i dane koji su bolni, neprijatni i ispunjeni sumnjom.

Postavila je telefon na sto i fotografisala se bez posebnog osvetljenja, pažljivo izabranog ugla ili osmeha.

Nekoliko minuta gledala je fotografiju pre nego što ju je objavila. Zatim je sklonila telefon jer se plašila reakcija drugih ljudi.

Kada je sat kasnije otvorila komentare, pronašla je poruku devojke koju nikada nije upoznala. Napisala joj je da će za nekoliko nedelja proći kroz slično iskustvo i zahvalila joj što prikazuje i teške dane, a ne samo završni rezultat.

Ubrzo su počele da pristižu i druge poruke. Javljali su se ljudi koji su već prošli kroz sličan proces, ali i oni koji su se tek pripremali za njega.

Shvatila je da njeno iskustvo nije usamljeno.

Prva mala promena pojavila se šestog dana

Petog dana uspela je da malo duže boravi u kuhinji. Majka ju je fotografisala, a njen prvi refleks bio je isti kao godinama ranije – zatražila je da sliku odmah izbriše.

Susan ju je podsetila na obećanje da će pokazati stvarni tok oporavka. Pogledala je fotografiju i, iako bi je ranije bez razmišljanja uklonila, ovoga puta odlučila je da je objavi.

Šestog jutra primetila je prvu malu promenu. Stala je pred ogledalo, okrenula se na jednu, a zatim na drugu stranu i pozvala majku.

Susan je brzo došla, pomislivši da nešto nije u redu. Ovoga puta, međutim, zatekla je ćerku sa blagim osmehom.

Od tog trenutka svakog jutra ponavljala je istu rutinu – fotografisanje, gledanje u ogledalo i poređenje promena.

Osmog dana izašla je sa majkom u kratku vožnju. Kada joj je sunčeva svetlost pala na lice, otvorila je kameru.

Ranije bi napravila deset ili dvadeset fotografija pre nego što bi pronašla jednu koju može da prihvati. Toga dana snimila je samo jednu.

Susan je na fotografiji primetila nešto čega njena ćerka još nije bila potpuno svesna – osmehivala se. Osmeh nije bio veliki, ali je bio važan jer prvi put nije razmišljala o tome koju stranu lica mora da sakrije.

Počela je drugačije da gleda stare fotografije

Devetog dana uporedila je fotografiju nastalu neposredno pre zahvata sa novom slikom.

Razlika je već bila primetna, ali još više ju je iznenadila promena u izrazu lica. Na staroj fotografiji se osmehivala, ali su joj oči delovale napeto. Na novoj još nije bila potpuno oporavljena, ali je izgledala mirnije.

Nekoliko nedelja kasnije otišla je na kontrolu. Lekar je obavio pregled i rekao da oporavak napreduje u dobrom smeru.

Tek tada mu je priznala da je trećeg dana bila potpuno uverena da je sebi uništila život.

Lekar ju je podsetio da ju je upravo zbog takve reakcije unapred upozorio. Ona je sada razumela njegove reči, ali mu je objasnila zašto joj to upozorenje tada nije bilo dovoljno.

Kada se čovek pogleda u ogledalo i ne prepozna sebe, teško je poverovati da je ono što vidi samo privremeno.

Fotografija koju nekada ne bi zadržala postala joj je najvažnija

Meseci su prolazili, a ona je jednog dana napravila novu fotografiju iz profila. Ovoga puta nije tražila detalj koji treba sakriti niti je pokušavala da pronađe povoljniji ugao.

Ipak, najvažnija fotografija nastala je tokom obične šetnje sa Susan.

Hodala je nekoliko koraka ispred majke kada ju je Susan pozvala da se okrene. Čim se okrenula, majka ju je fotografisala pre nego što je stigla da namesti lice ili držanje.

Kosa joj je bila razbarušena od vetra, položaj tela nije bio savršen, a ni svetlost posebno povoljna. Godinama ranije takvu fotografiju verovatno ne bi želela ni da zadrži.

Ovoga puta dugo ju je posmatrala, a zatim zamolila majku da joj je pošalje.

Susan je bila iznenađena i upitala šta joj se toliko dopada na toj slici.

„Sviđa mi se to što više ne razmišljam o tome šta će ljudi prvo primetiti kada pogledaju moje lice“, odgovorila je.

Godinama je verovala da se njen najveći problem nalazi u onome što vidi kada stane pred ogledalo. Tek posle zahvata, straha, teških dana oporavka i fotografija koje je nekada odmah brisala, počela je drugačije da posmatra samu sebe.

Najvažnija promena nije bila samo ono što se moglo videti na fotografijama pre i posle zahvata.

Bila je to činjenica da je prestala automatski da traži ugao iz kojeg treba da sakrije deo sebe.

Fotografija koju je Susan napravila bez upozorenja ostala joj je najvažnija upravo zato što na njoj prvi put nije tražila manu – jednostavno je prepoznala sebe.

Napomena: Oporavak i rezultati razlikuju se u zavisnosti od vrste zahvata i pojedinačnih okolnosti. Medicinske odluke treba donositi u razgovoru sa kvalifikovanim zdravstvenim stručnjakom, dok se u slučaju neočekivanih simptoma ili zabrinutosti tokom oporavka treba obratiti lekaru.