Kada se rodi beba, roditelji često veruju i tvrde da nikada neće dići glas na njih, da će ih vaspitavati lepo i smireno. Ali, realnost najčešće bude potpuno drugačija.
Da biste ostali smireni tokom odgajanja deteta, potrebni su čelični živci, i više od toga. Većina roditelja ipak ne uspe u tome i često se sve završava svakodnevnim vikanjem na dete. To je velika greška, pre svega iz ova tri razloga:
Vikanje nije ništa bolje i ništa manje stresno od fizičkog nasilja
Naučna istraživanja pokazuju da vikanje ima isti negativni efekat na psihu deteta kao fizičko kažnjavanje. Ako roditelji stalno viču na decu, to može ostaviti iste posledice na mentalno zdravlje kao batine.
Psihološka trauma i posledice
Ako je dete konstantno slušalo viku, vređano, kritikovano i zastrašivano, često će u budućnosti patiti od niskog samopouzdanja, depresije i anksioznosti, čak i agresije i drugih oblika devijantnog ponašanja.
Vikanjem ne postižete baš ništa
Odgajiti dete u dobru osobu uz konstantnu viku je nemoguće. Zbog vikanja deca se osećaju nevoljeno, bezvredno i nedostojno lepog ponašanja prema njemu.
Dečji mozak je neverovatno osetljiv na agresiju i bes. Štaviše, dete vrlo brzo počinje da usvaja vaš model ponašanja i u budućnosti rešava probleme na destruktivan način.
Naravno, potpuno je razumljivo da je ponekad, ako ne i često, veoma teško ostati smiren i ne povisiti glas. Ali, morate da pokušate zbog svog deteta, a i zbog vas samih. Ako osećate da ćete “proključati”, izađite iz prostorije na nekoliko minuta, smirite se, pa se vratite i započnite smiren razgovor sa detetom.
Ako ne uspete da se iskontrolišete, pa se izvičete na dete i izvređate ga, razmislite o situaciji, izvucite zaključke, i ako je potrebno, izvinite se detetu što ste ga uvredili. Zapamtite, njihove duše su osetljivije od naših i svaku reč ili potez oni primaju k svom nežnom srcu.
(Izvor: Stil)