UDATA SAM, KAO SAMOHRANA MAJKA ŽIVIM: Ovo je priča za nas glupače koje smo na svoja pleća natovarile BAŠ SVE!

FOTO: PIXABAY

Znate onu pesmu “Oženjen sam, kao momak živim”? E, ovaj naslov na koji ste kliknuli – je moja verzija. I u mojoj verziji to baš i nije pesma. Više je tužbalica. Narikuša.

Advertisements

Jer život današnje, savremene, pa još i udate balkanske žene, često se svodi na život samohrane majke. (Bez ikakvog lošeg osvrtanja na one koje su i papirološki samohrane.)

Elem, mi koje smo se dobrovoljno udale, rodile decu i odlučile po cenu raznih sTanja ostati u braku, sve češće se sudaramo jedna s drugom, u zajedničkim situacijama, i na istim mestima. S detetom u jednoj i cegerom u drugoj ruci.

S brdom obaveza i moranja u glavi i dobrom kilometražom pod nogama. Zar nije? Koja se prepozna u priči – neka digne ruku. ‘Ajmo. Ustajanje, buđenje dece, oblačenje. Radim ja. Gde su patike, šta će da obuku, ko sprema doručak. Opet ja.

Vodi u vrtić, do škole, vraćaj, radi domaći, hrani, briši guzu, idi na roditeljski… ? Pa ja. Do pijace, prodavnice, apoteke, do knjižare, do Kineza, do doktora… Eto mene opet. Je l’ treba na predstavu, kupiti čizme, u šetnju, do rodbine, u bioskop… Lepo me sramota ponavljati… Ja.

Pretrpana kesama, cegerima, sa svih strana kao hrčak vučem kući. Nogama otvaram vrata, laktovima zatvaram. Menjam sijalice, unosim drva, vučem kutije u potkrovlje, rasklapam aspirator, krečim, i družim se sa šrafcigerom k’o s bratom rođenim.

A udata. Muž uglavnom pojma nema ni kad je trening i čas matematike, ni gde mu je zimska jakna, ni kad treba čistiti sifon od sudopere, ni šta kupiti njegovoj mami za rođendan, ni da navuče jastučnicu.

A kao punoletan. Oženjen čovek. Otac. I nije cela ova prozivka zbog (nedajbože) manjka ljubavi, ili ti na račun njih, muških. Ne.

Advertisements

Ovo je javna prozivka za sve nas – Pepeljuge 21.veka, koje smo bile dovoljno glupače, pa na svoja pleća svalile sve što smo svaliti mogle. A i mogle smo. A i glupače smo. Samo što se toga setimo uvek nakon ponoći.

Baš u ono vreme kad završavamo ručak za sutra, puštamo još jednu mašinu šarenog ili krećemo da kačimo zavesu koju smo upravo ispeglale.

To je ono vreme kada magija prestane, a mi se pretvorimo u nesretnicu u staroj, iscepanoj trenerci, i setimo se da je ona lujka – dobra vila – zeznula i nas, i bundevu i miševe. To je vreme kada sabiramo 2 i 2, i po stoti put kažemo sebi da će sutra to morati biti 4, pa kud puklo da puklo.

A pukne uglavnom po našem vremenu, našim rukama i našim živcima. I, znate šta me jedino teši? Šta mi jedino znači, odzvanja u ušima od sreće? To što me, u celoj ovoj farsi od bajke, moja mala princeza i moj mali princ – gledaju kao kraljicu. Pravu.

S pravom krunom, pravim biserima i pravom, pravcatom svilom. Što sam njima, u njihovim okicama, ja, mama-supermama. Sa svim čarobnim moćima i štapićima.

Da li u ruci držim olovku, čekić ili varjaču, oni u meni uvek vide kraljicu koja ispunjava njihove snove i željice, i znaju da će u mom zagrljaju uvek pronaći odmor za svoje trepavice, slušaoca za njihove priče i melem za sve svoje boljke.

E, to. Baš to. Pa, i nije malo. Je l’da.

(Autor: Jelena Kovinčić / Lola magazin)

Advertisements
PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements