PSIHOLOG OBJAŠNJAVA KAKO JE JEDNA REČ ZAUVEK PROMENILA ŽENE NA BALKANU: „Zašto me zoveš sine, a ja sam ti kćerka?!“

FOTO: PIXABAY

Psiholog Ljubica Bogetić za Telegraf je objasnila kakve posledice je način obraćanja roditelja na našim prostorima ostavio na razvoj i psihu devojčica.

Advertisements

Velika je verovatnoća da skoro nijedna žena ili devojčica koja je rođena na Balkanu nije bila lišena iskustva da joj se roditelji obrate sa „sine“ i pored toga što je kćerka.

U našoj kulturi i na ovom podneblju to je uobičajena stvar koja je naizgled bezazlena. Na to mnoge žene nisu obraćale pažnju kroz odrastanje, niti im je nešto posebno značilo na svesnom nivou.

Čak postoje i pesme uz koje se svi vesele na raznim godetima i slavljima, pa i onim kada se deca rađaju, a koje imaju takvu poruku i stihove „ti si ćerko tatin, sin, sa tobom se ponosim…“.

Međutim, kako objašnjavaju psiholozi, ta jedna reč „sine“ u obraćanju ženskom detetu, ostavlja mnogo dublji trag u psihi i utiče na razvoj.

– Kod nas je to veoma česta pojava da kćerke oslovljavamo sa sine. To je posledica toga što na prostorima, na kojima živimo, većina roditelja, čak možda ne ni svesno, priželjkuje sinove više nego kćerke – objašnjava za Telegraf psiholog Ljubica Bogetić.

Ona navodi da je ta izražena potreba za sinovima bila razumljiva u nekim vremenskim okvirima, kada se više ratovalo ili kada je to značilo ono tradicionalno “ da ostane prezime i zemlja.“

– Kako se vremena menjaju trebalo bi da se menjaju i uverenja, pa i način obraćanja, što nije čest slučaj. I zakoni su se promenili pa su sva deca, bez obzira na pol, pred našim zakonima imaju ista prava – kaže Bogetić.

Advertisements

Ona objašnjava da više nemamo ratove i situacije za koje je bilo poželjnije imati muško dete, ali da je to u tradiciji i u kolektivnom nesvenom duboko ukorenjeno.

Vremena se menjaju, ali ne i svest

Najbolji primer toga je Crna Gora gde se vodila kampanja „Neželjena“ kako bi se podigla svest o tome da ženska deca imaju isto pravo da se rode kao i muška.

Naime, u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici žene su išle na genetski test kojim su otkrivale pol deteta, pa su ako su nosile devojčice, odlazile bi na abortuse zbog pola deteta.

– Zato imamo nesrazmeru između rađanja muške i ženske dece u Crnoj Gori. Priroda je to podesila tako da se otprilike deca rađaju u odnosu 50:50 odsto, odnosno polovina dečaci, a druga polovina devojčice, sa malim odstupanjima povremeno u korist jednih ili drugih. U Crnoj Gori godinama broj rođene muške dece bio je drastično veći – podseća psiholog.

Bogetić navodi da je to pitanje određenih kultura, jer, recimo, kod Jevreja je poželjnije biti žena, zato što je svaka žena potencijalno majka, a njena uloga je najvažnija zbog rađanja i produžetka vrste.

– Mi smo se tu negde zaglavili, pa i pored toga što više ne postoje razlozi da se navija za mušku decu, kod nas je i dalje to tako. U većini slučajeva postoji to neko priželjkivanje da se rodi sin u većini porodica na Balkanu. A onda kada dođe kćerka, roditelji koji su nesvesno hteli sina nju oslovljavaju tako što, naravno, dugoročno ostavlja posledice na psihu – navodi Bogetić.

Ona objašnjava da se od malih nogu formira kod devojčica, takvim obraćanjem roditelja, ideja da je bolje biti muškarac nego žena, jer postoji verovanje da muškarci bolje prolaze u životu.

Advertisements

– Onda imate situacije u kojima devojčice još od najranijeg uzrasta potiskuju svoje ženske osobine, kao što su nežnost, brižnost i pažljivost i dokazuju da one mogu sve ono što i muškarci – dodaje ona.

Bogetić navodi da se u nesvesnom ženskog deteta tim oslovljavanjem sa „sine“ i pored toga što je kćerka formira osećaj da bi bolje bila prihvaćena da je dečak.

– To je za devojčice poruka – vi mene ne prihvatate onakvu kakva jesam. Roditelji ne kažu direktno – ne volim te, jer si devojčica, ali sve vreme takvim obraćanjem šalju nesvesnu poruku. A to je dovoljan razlog da se kćerke potrude da imaju više muških osobina kako bi bile bolje prihvaćene – objašnjava psiholog.

Žene poprimaju muške karakteristike u ponašanju

Ona ističe da se kao posledica toga javlja da žene gube na ženstvenosti, da postaju agresivnije, beskompromisnije i da muškarcima šalju poruku da mogu bez njih.

– Nažalost deca u tom uzrastu nisu svesna i ne mogu da postave pitanje: „Zašto kažeš sine, a ja sam ti kćerka?!“ i da možda podstaknu roditelje da o tome razmišljaju, već nalaze mehanizme da se prilagode – ističe psiholog.

Kao posledica toga sve češće srećemo žene koje misle da sve mogu same, da im nije potreban oslonac u muškarcu, da nisu spremne da potraže pomoć i da dozvole sebi slabosti, što, kako objašnjava psiholog jeste, u prirodi žene.

– Ovakvim stavom i načinom vaspitanja potpuno nesvesno smo generacijama uticali na formiranje ličnosti sve većeg broja žena. Pošto je sve uzročno- posledično povezano, to naravno, između ostalog, utiče i na muškarce koji se pored takvih žena koje se takmiče sa njima i pokazuju da su vredne koliko i oni, zapravo osećaju manje vrednim i manje potrebnim – objašnjava psiholog.

Bogetić ističe da je u vremenu u kome živimo potrebno imati tu vrstu svesti i prihvatiti da je svako dete bez obzira na pol „božiji dar“ kome se treba radovati i jednako ga poštovati.

Advertisements

Da li smatrate da je ispravno kćerku oslovljavati sa „sine“?

(Izvor: Stil / Telegraf)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements