SVETI LUKA KAD JE MUKA: Poslednji zaštitnik Despotovine

Nakon što su uvideli da je pomoć Ugarske nedovoljna da se spasu turske plime, despot Đurađ i sveštenstvo odlučili su da spas potraže od jednog davno počivšeg apostola… Svanuo je dvanaesti januar 1453. godine. Za okrnjenu srpsku državu koja broji svoje poslednje dane, a naročito za žitelje njenog prestonog grada Smedereva, bio je to sve samo ne običan dan.

Ulice su zakrčene mnoštvom ljudi, a među njima je i despot Đurađ Branković sa porodicom: suprugom Irinom, sinovima Grgurom, Stefanom i Lazarom te kćerima Jelenom i Marom.

Osim njih, beleži nepoznati očevidac, tu su i „svi episkopi srpski, časni igumani i đakoni u čistim odeždama i sa časnim krstovima kao i svo plemstvo srpsko”. Svi su ispunjeni radošću dok kao jednim ustima govore: „Gospode, pomiluj i spasi nas molitvama svog apostola”.

Šta se dešava u Smederevu i otkud sva ta vedra osećanja kada istorijsko okruženje u kojem se opisani događaj odvija nije nimalo povoljno za one koji u njemu učestvuju. Naprotiv. Osmanlijska država u svom strahovitom širenju na zapad prvo je ugrozila pravoslavne države na jugoistoku Evrope.

Ričuća zver sa istoka, kako je osvajača nazvao Konstantin Filozof, pisac biografije despota Stefana Lazarevića, srušila je Bugarsko carstvo, a vizantijsko svela na Carigrad sa okolinom. U severnom delu nekada moćne države Nemanjića stvorena je srpska despotovina sa centrom u Beogradu, a od 1427. godine u Smederevu.

Osamostaljeni oblasni gospodari, dodatno iscrpljeni međusobnim sukobima, nisu bili u stanju da pruže ozbiljniji otpor. Tako se već 1439. godine desio pad Smedereva, ono što istoriografija naziva prvim padom Despotovine.

Despot Đurađ bio je prinuđen da napusti zemlju i ko zna koliko bi trajalo mučno izbeglištvo da snažni napad hrišćanskih dobrovoljaca iz raznih zemalja predvođenih ugarskim kraljem Vladislavom nije naterao Turke na potpisivanje mira koji je sadržao i tačku o obnovi srpske države. Mir je zaključen 1444. godine, a uz obnovu državnosti išla je i obnova vazalnog odnosa prema sultanu.

U žurbi i tajnosti

Ovi događaji pokazali su da vojno slaba srpska država ne može da obezbedi opstanak svojih snaga, te da u ostvarenju tog cilja umnogome zavisi od planova velikih sila, u prvom redu Ugarske koju su istorijske okolnosti nametnule kao najbližeg saveznika.

Nakon što se uvidelo da je pomoć severnog suseda nedovoljna, odlučeno je da se potraži jači i bolji zaštitnik. I nađen je. Ne samo jači od Ugarske već, verovali su u Despotovini, jači od svake sile zemaljske. U epirskom gradu Rogosu u to vreme počivale su mošti Svetog apostola Luke koje su tamo dospele posle pada Carigrada pod krstaše 1204. godine.

Čvrsto verujući da je čudo izbavljenja srpske države moguće, srpski vladar je odlučio da ovu vrednu svetinju prenese u svoj stoni grad Smederevo. Onaj metež, opisan na početku teksta, nije ništa drugo nego svečani prenos i doček moštiju. Samo, put od ideje da se zaštita potraži od nezemaljske sile pa do dobijanja moštiju svetitelja preko kojih bi se zaštita obavila bio je veoma dug i nadasve skup.

Stanovnici grada Rogosa učinili su sve da svetinju zadrže, mada su je dobili sasvim slučajno. Naime, kada su krstaši zauzeli Carigrad u Četvrtom pohodu 1204. godine, sveti predmeti kojima je grad obilovao postali su tražena roba u zapadnoj Evropi.

Mošti Svetog apostola i jevanđeliste Luke počivale su u crkvi Svetih apostola sve dok ih nije uzeo i svojom lađom ka zapadu povezao latinski plemić kojeg izvori nazivaju Frugom. Ovaj, samo po imenu poznat velikaš doživeo je brodolom u blizini epirske obale pa je, ostavši bez plovila, bio prinuđen da se oslobodi kabastih delova prtljaga koje nije progutalo more.

Među njima je bio i kovčeg sa svetiteljevim moštima. Iako raspoloživi izvori s okolišanjem govore da je gospodar Rogosa izmolio mošti od Fruga i da ga je, tek kada je ovaj velikodušno izašao u susret molbama, darovao zbog učinjenog milosrđa, jasno je da je ovom prilikom obavljena vrlo unosna trgovina. Suma koju je Frug dobio „na dar” iznosila je 600 dukata.

Već po iskrcavanju moštiju na epirsku obalu počela su da se dešavaju čuda i ubrzo je kult Svetog Luke pustio snažne korene u ovoj grčkoj oblasti. Znajući ovo, nije nam teško da zaključimo kakav su stav imali Rogošani kada je, skoro dva i po veka kasnije, jedan strani vladar izrazio želju da njihovog zaštitnika učini svojim. Stoga je ovaj poduhvat iziskivao mnogo truda i novca.

Prvo je od svetogorskih monaha zatražena potvrda o autentičnosti svetinje, a kada je stigao potvrdan odgovor, pristupilo se ostvarivanju nauma. Pošto je u to vreme Grčka bila pod vlašću Osmanlija, bilo je potrebno da se preko pažljivo odabranog poslanstva stupi u vezu sa sultanovim namesnikom za oblast u kojoj se nalazio predmet srpskih želja.

Poslanstvo su predvodili prizrenski mitropolit Mihailo, leštjanski iguman Venedikt i visoki dvorski zvaničnik Stefan za kojeg jedan savremenik kaže da je bio „muž blagodaran i bogoljubiv”. Koristeći diplomatske veštine čiji neizbežan deo je bilo podmićivanje, oni su uspeli da dobiju naklonost turskog namesnika. Ove delatnosti odnele su iz državne kase čak trideset hiljada dukata.

Ipak, posao nije bio završen jer je ostala još jedna velika prepreka – lokalno stanovništvo koje ni po koju cenu nije htelo da se rastane od moštiju svetoga. Zato su srpski izaslanici učinili nešto što se čoveku sa savremenim pogledima na svet može učiniti nepoštenim ili, čak, nehrišćanskim.

Pribeglo se lukavstvu pa je plan ostvaren tako što su Srbi, uz pomoć turskog zapovednika Rogosa, kroz tajni prolaz dospeli do kule u kojoj su mošti čuvane, te su ih u najvećoj žurbi i tajnosti odneli. Valja istaći da ovakve krađe u srednjem veku nisu predstavljale ništa neuobičajeno niti nešto na šta bi se gledalo s prekorom.

Čuda za čudima

Iz ovog perioda sačuvana su dva izvora u obliku rukopisa i oba govore o prenosu moštiju kao o ispunjavanju volje samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu stoji da je nepoznati čovek ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto boravka. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu ide i dalje, izveštavajući da je čovek iz priče bio prerušeni apostol lično.

Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u vlasništvu Narodne biblioteke u Parizu, sačuvao je priču po kojoj se apostol obratio upravniku grada rečima „Što me držiš”, kada se ovaj kolebao da usliši molbe srpskog poslanstva. Dakle, oba izvora saglasna su i složna u nameri da motive prenosa objasne natprirodnim.

Put kojim su mošti stigle u Srbiju nije poznat. Zabeleženo je samo to da je jedno konačenje učinjeno u manastiru Gračanici kada se, izveštava pariski rukopis, desilo i jedno čudo koje u osnovi predstavlja delić novozavetne priče o nevernom Tomi. Glavni junak priče je gračanički proiguman Jakov koji je isprva sumnjao u verodostojnost moštiju, ali se ipak, gonjen strašnim bolovima u oku, molitvom obratio svetitelju čiji su ostaci počivali pred njim.

Ubrzo je čuo glas: „Zašto me moliš kad ne veruješ da sam to ja?” Pošto se proiguman pokajao, na kraju je milošću svetitelja bio izlečen. Ovo, naravno, nije bilo jedino čudo, već su se ona, svedoče izvori, jednako dešavala i na putu do Smedereva, kao i u samom Smederevu nakon polaganja.

Međutim, sva čuda sama za sebe nisu toliko važna tvorcima rukopisa već ona, uz podsećanje na ranije primere Božje milosti, bivaju izneta samo kao priprema za najveće čudo koje tek predstoji – spas grada, države i naroda. O ovome najrečitije govore pohvalne himne i posebne službe (paraklisi) napisane u čast prenosa moštiju. Sve ih prožima ista misaona nit – nada u čudesno spasenje. Ovo objašnjava zašto je silni verujući narod s duhovnim i političkim vrhom države u onakvom raspoloženju dočekao svog izbavitelja.

Litija u kojoj je kovčeg sa moštima nošen prošla je ne samo ulicema glavnog grada, nego i oko njegovih zidina u nameri da ih utvrdi i učini neosvojivim. Konačno, kovčeg je položen u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar (u to vreme na snazi je računanje vremena po starom kalendaru) ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Tako je „bogohranimi” (bogočuvani) grad Smederevo dobio novog zaštitnika čiji će kult u narednim godinama izaći iz okvira gradskih zidina i postati najznačajniji kult u Srbiji.

Ostaci ostataka

Kao što je poznato, srpska država, kada je srednji vek u pitanju, doživela je kraj predajom glavnog grada 20. juna 1459. godine. Đurđeva unuka Mara, tri meseca pred ovaj teški događaj, udala se za bosanskog kneza i kasnijeg kralja Stefana Tomaševića ponevši mošti Svetog Luke u miraz. Kako je i Bosnu 1463. godine zadesila ista sudbina, grupa rimokatoličkih monaha iz reda franjevaca odnela je mošti u Dubrovnik, a odatle u Veneciju. Mesto čuvanja prvo je bila crkva Svetog Nikole na moru, a kasnije crkva Svetog Jova, mesto gde mošti i danas počivaju.

U hramu u Župi Nikšićkoj posvećenom upravo apostolu Luki čuvaju se čestice njegovih moštiju U 12. veku na groblju crkve Svete Justine u Padovi nađen je kovčeg sa moštima za koje se takođe tvrdi da pripadaju Svetom Luki.

Smeštene su u crkvu pored koje su pronađene, posle čega nikada nisu menjale mesto počivanja, osim što je 1354. godine caru Karlu IV darovana glava svetitelja koju je vladar pohranio u crkvu Svetog Vita u Pragu, gde je i danas vernici poštuju kao sveti predmet od najvećeg značaja. Što se naših prostora tiče, crkva manastira Župa Nikšićka u Crnoj Gori čuva čestice moštiju Svetog Luke, a u manastiru Kosijerevo, takođe na tlu Crne Gore, čuva se stopalo za koje se veruje da pripada upravo ovom svetitelju.

(Izvor: Politikin zabavnik / Marko Pištalo / Goran Gorski)