Priroda je tu da nas nauči životu, zbog toga vam donosimo priču o orlu, koji se menja u dobi od 40 godina
“Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe,” rekao je Meša Selimović koji je najbolje opisao doba kada je promena neophodna da bi se nastavilo dalje.
Ako ste u četrdesetim i osećate da je vreme da se počne iz početka, poslušajte jednu priču iz prirode.
Priča o orlu:
U dobi od 40 godina, kandže orla postaju preduge i savijaju se zbog čega on ne može hvatati plen. Kljun mu je predug i zakrivljen i ne dozvoljava mu da jede.
Perje na krilima i grudima postaje previše gusto i ometa mu let.
Tada se orao suočava sa izborom: ili da umre ili da započne dugu i mučnu promenu u trajanju od 150 dana.
On tada odlazi u svoje gnezdo, smešteno na vrhu planine i tamo tuče kljunom o stene sve dok kljun ne pukne i skine se.
Zatim čeka da izraste novi kljun, koji je sada oštar i on njime izvadi svoje kandže.
Kada mu narastu nove kandže, on polako čupa svoje perje sa krila i grudi… A onda, nakon 5 meseci muke i bola, sa novim kljunom, novim kandžama i perjem, on je ponovo rođen i može živeti još 30 godina srećnog života!
Vrlo često, da bismo živeli, moramo da se promenimo. Ponekad je taj proces praćen strahom, bolom i sumnjom… Oslobodimo se sećanja, navika i prošlosti…
Samo oslobođeni od tereta prošlosti možemo da živimo i uživamo u sadašnjosti.
(Izvor: Stil)