Dragan Šibalić, biciklista iz Kraljeva, je u oktobru proveo 21 dan i prešao oko 1.000 kilometara biciklom na svom hodočašću po svetoj srpskoj zemlju – Kosovu i Metohiji.
– Kotrljajući se na svom biciklu ostavljam iza sebe Vučitrn i za manje od sat vremena sam bio u 11 kilometara udaljenom selu Samodreža. Svi su mi pričali da zaobiđem ovo selo i da za Srbe nikako nije bezbedno da se u njemu pojavljuju, a pogotovo ne u crkvi, kaže Dragan Šibalić za Kurir.
Za vreme Cara Uroša sredinom 14-og veka u ovom selu je sagrađena skromna ali lepa crkva Svetog Jovana Preteče koja je posvećena Usekovanju glave svetog Jovana Krstitelja.
Juna meseca 1389. godine, pred Kosovski boj, u ovoj crkvi su se okupili Knez Lazar i njegove vojskovođe ali i brojna vojska i pričestili se. Posle toga na brdu Gradina iznad crkve u utvrđenom gradu sa dvorcem Vuka Brankovića, za kneza Lazara i njegove vojskovođe priređena je svečana večera.
Ivan Kosančić, Milan Toplica, Miloš Obilić, Vuk Branković, stari Jug Bogdan i njegovih devet Jugovića stajali su dok knez Lazar uz zdravicu izgovara:
„Ko je Srbin i srpskoga roda, I od srpske krvi i kolena, A ne došo na boj na Kosovo: Ne imao od srca poroda Ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, Rujno vino ni pšenica bela! Rđom kap o, dok mu je kolena!“
Na samo 2 do 3 sata hoda uz Sitnicu, Lazareva vojska je 28. juna stigla na sudbonosno Kosovo polje na kome se odigrao Kosovski boj.
Lazar je sa svojim vitezovima u teškoj i krvavoj borbi do poslednje kapi krvi branio krst časni i slobodu zlatnu.
Otišli su u carstvo nebesko, jer su samo tako mogli silu Muratovu da pobede. I tako upisaše sebe u knjigu večnosti kako bi srpsku dušu spasili. Kneževo telo je bilo sahranjeno u Prištini, a kasnije prenešeno u njegovu zadužbinu Ravanicu.
Prema predanju, telo Miloša Obilića je dopremljeno u Vučitrn, a odatle preneseno u Samodrežu gde je sahranjen.
– Osmog oktobra ulazim u školsko dvorište gde između krošnji kestenova crkva prkosi tužnoj sudbini.
Nekoliko mladića koji su bili u blizini znatiželjno su me posmatrali ali nisam obraćao pažnju na njih. Bicikl sam naslonio uz zid crkve i ušao unutra. Osetio sam kako mi se srce steže, kako mi se kida dah, kako me obuzima tuga.
Stajao sam tu gde su svaka stopa i svaki zid osveštani Lazarevim likom i likom njegovih vitezova. Postideo sam se pred svojim precima kada sam video u kakvom se stanju nalazi crkva. Zapuštena i oštećena postala je deponija i javni toalet za učenike obližnje škole.
Dok sam hodao crkvom, neprestano mi je pred očima bio Lazarev lik. Osećao sam njegovo živo prisustvo kao kada je bio živ. Da je tu, da me gleda i sluša dok izgovaram molitvu Oče naš. Video sam Lazarev jad i gnev. Njegove haljine bile su sjajne.
Lice mu je blistalo kao sunce. Kroz njega je blještala svetlost plamena koji gori i ne sagoreva.
Čuo sam njegove reči kako odjekuju crkvom: „Ja i moji vitezovi natopili smo krvlju kosovsku zemlju kako bi vi danas postojali! A vi ni ovu crkvu niste mogli sačuvati! Strah me je šta će biti sa Srbima na Kosovu u vremenima koja dolaze?“
Uvukao se u mene strah. Oči mi se ispuniše suzama. Samo što nisam zaplakao postiđen pred Lazarevim rečima, zaključuje Dragan Šibalić.
Svoju priču svetski putnik i rekorder završava rečima Svetog Vladike Nikolaja:
„Birajte Srbi, život ili smrt; čast ili sramotu; svetlost ili tamu; pravdu ili nepravdu; Boga ili đavola, birajte! Birajte ili Hrista ili barabu. Od toga izbora zavisila vam je sva vaša prošlost. Od toga zavisiće i sva vaša budućnost“.
(Izvor: Kurir)