Godinu i nešto me je bio strah da odem pod tuš, mislila sam da će mi se ponoviti ista stvar. Dugo sam spavala s otključanim vratima i otvorenim balkonom, da mi neko, kad pozovem pomoć, može ući u stan”, ovako započinje svoju priču Martina Jakopović iz Siska.
Kako kaže, sa 16 godina se zaposlila i od tada nije prošao dan da nije radila minimalno dva, tri posla. Bila je puna energije. A onda je nakon moždanog udara, 01.01.2021. godine dobila otkaz.
“Kako problemi uvek dolaze u paketu, nekoliko dana nakon toga roditelji su mi rekli da su prodali kuću i da uskoro moram da se iselim, Ali nisam se dala. Bez obzira na sve što se dogodilo, gurala sam dalje i dalje”, započinje Martina svoju priču.
Prema njenim rečima, volontirala je, a onda je brzo našla novi posao i zaposlila se u bolnici.
“Nisam stajala ni sekundu. Samo sam razmišljala o tome kako da pronađem stan u koji ću se preseliti, kako da nađem posao i kako da pomognem ljudima. Često se dešavalo da tokom tih dana ne bih ništa jela ceo dan”, priseća se.
“Tog četvrtka ujutro sve je bilo sasvim normalno”
Martina kaže da je četvrtak bio jedini dan u nedelji kada je radila popodne. Kao i svako jutro do tada, ustala je, jela, pripremila se za posao, ležala i gledala TV.
“Oko 11 sati otišla sam pod tuš. Odjednom je počeo da mi se vrti. I još uvek ne znam da li je to bilo u mojoj glavi ili se sve vrtelo oko mene. Samo znam da mi je bilo jako loše. Jedva sam navukla tuniku i otišla do kreveta. Osećala sam strašnu mučninu. Poznajem svoje telo, osećala sam da nešto nije u redu, da mi je glava pod pritiskom, da mi je mutno u glavi. Dok sam u tom trenutku počela da perem kosu, pomislila sam da je to možda zbog prevruće vode. Ali u idućem trenutku postalo mi je sve gore i gore”, objašnjava ona.
Sve je mutno, sledeća slika je u bolnici
Kaže da je osetila nagon za povraćanje i da je jedva uspela da izađe iz kade.
“Sve mi je bilo mutno. Mama je dotrčala i pitala me šta mi je. Rekla sam joj da nemam vazduha. Sve mi je bilo zamagljeno, videla sam samo njen kontur. Ležala sam na tom dušeku i shvatila da više ne mogu ništa. Počela sam nekontrolisano da povraćam. Rekla sam joj da pozove hitnu pomoć. Mama je pozvala tatu da me odveze u bolnicu, da ne gubimo vreme na čekanje hitne. Ne znam kako sam sišla s drugog sprata. Od tada se, zapravo, vrlo malo čega sećam. I dalje sam razmišljala da moram na posao. Sećam se da je tata stao putem do bolnice jer sam se jako povraćala. U toj situaciji, i dalje sam razmišljala da moram na posao. Tako sam nazvala glavnu sestru na odseku da joj kažem da ću zakasniti, ali da ću biti na hitnom prijemu jer mi je loše. Sledeća slika koju pamtim je padanje u hodniku hitne službe. Dvoje ljudi iz saniteta, koji su prolazili tuda, podigli su me i uneli u sobu”, detaljno opisuje sve Martina.
Krv je prskala na sve strane
Kada su je primili lekari iz hitne službe, prvo su joj izvadili krv, ali Martini i dan-danas nije jasno zašto je krv prskala na sve strane.
“Kada je malo te krvi iscurelo, čak mi je bilo malo lakše. Stavili su me na krevet, kolica, na nešto, ne znam… Samo znam da kada sam pogledala prema dole, ugledala sam cipele svoje glavne sestre. Pomislila sam “Dobro je, neko je tu uz mene”.Prevezli su me na neurologiju i nakon svih tih infuzija bilo mi je bolje. Ali u noći su opet krenule vrtoglavice i mučnine. Tek sam pred jutro uspela malo odspavati. Probudila sam se i ugledala doktorku. Pitala me kako sam, rekla sam da sam dobro i da bih ja išla kući.
Nakon vizite, Martina je otišla na magnetsku rezonancu, nakon koje su je otpustili kući.
“Sećam se da sam čekala da moji dođu po mene. Bila sam uplašena, i dalje se nisam osećala dobro. Ceo život sam bila u sportu, poznajem svoje telo, znala sam da nešto nije u redu. Jedno vreme sam bila kod kuće, ali sam se ubrzo vratila na posao, delom zbog finansija, a delom iz straha da mi opet ne pozli. Mislima sam sebi govorila da je bolje da mi pozli na poslu, nego kada sam sama kod kuće jer mi neće niko moći pomoći”, ističe.
Martina je krenula na preglede, prvo kod neurologa koji me uputio na detaljnije analize.
“U međuvremenu je, nakon mesec i nešto od tog četvrtka, stigao nalaz magneta. Naime, sisačka bolnica ima magnetnu rezonancu, ali je nije imala ko da protumači, pa se snimajk slao dalje”, nastavlja Martina.
4 meseca kasnije saznala da je imala moždani udar
“Sećam se kako držim nalaz i čitam – cerebralna ishemija. Kada sam, nakon niza drugih analiza na koje me lekar uputio, skoro četiri meseca nakon što mi je pozlilo, stigla kod neurologa i rekla mu da na nalazu piše da sam imala moždani udar, rekao je da to nije moguće u mojim godinama”, kaže Martina.
Nalazi krvi su pokazali povišen novo masnoće, a kada je doktor pogledao rezultate sa CD-a, rekao joj je da nije dovoljno stručan za njen slučaj.
“Neurolog je odmah nazvao koleginicu koja me primila i koja mi je ukratko objasnila da sam imala moždani udar. Tada je počela da nabrajata. Sve što sam čula bilo je “ne smete ovo, ne smete ono, ne smete ni…”. U mojoj glavi je odzvanjalo “ne smete.. bla, bla, bla… ne smete.. bla, bla, bla…”. Imala sam 35 godina i odjednom nisam smela ništa. Nisam se mogla nositi s tim. Do tada sam sve mogla, a sada ne smem ništa. I ja sam to osećala, znala sam to. Odlazila sam u svoje svakodnevne šetnje u kojima sam primetila da lelujam kao pijanac. Mesecima sam se sama trudila da se izborim, da izvučemiz toga, ali nisam uspevala”, iskrena je Martina.
Kako kaže, nakon nekog vremena opet su krenule vrtoglavice i strašne glavobolje, glava ju je bolela kao da mi joj je “neko uzeo mozak i stisnuo ga kao sunđer”.
“A ja sam sedela na poslu. Popila bih tabletu i govorila sebi da moram dalje. Ali nisam mogla. Svako malo bih govorila da ne mogu. Već sam svima išla na živce s tim “ne mogu”. Nisam bila dobro, ali nisam nikome htela reći da mi nije dobro. Na kraju sam otišla kod lekarke opšte prakse i rekla joj da imam strašne glavobolje i da se ne mogu nositi sa tim što mi se dogodilo. Ona mi je preporučila da odem kod psihijatra”, priča Martina.
Nije bilo bolje
Prema njenim rečima, iako je prošlo više od godinu dana od tog četvrtka, nije bila bolje. Psihijatar joj je objasnila kako da se nosi sa stresom, kako da nađe izduvni ventil, rekla joj je da počne što više da šeta, da se vratim stvarima koje su je pre činile srećnom.
“Rekla mi je da moram da naučim da smanjim nivo stresa jer na moje nalaze stres može biti okidač za novi moždani udar. Ali ja sam tada živela u strahu, da će mi opet pozliti, da više nikada neću živeti kao pre, da neću moći imati decu… a na sve to, glavobolje su bile sve jače i jače. Rekla je i da bi trebalo da me pregleda neurolog”, priča ona i kaže da je to bila prava i dobra odluka.
“To mi je trebalo. Ja zapravo nisam znala kako dalje. Samo sam slušala šta ne smem. Niko mi nije, kao laiku, seo i jednostavno mi objasnio šta mi se zapravo dogodilo, šta se dogodilo mom telu. Zato nisam shvatala koliko je taj moj moždani udar ozbiljan i da, ako ne budem pazila na sebe, može se ponoviti”, objašnava.
Napokon je dobila sve odgovore
Nalazi su pokazali da su se nakon moždanog udara pojavile i male zone hronične ishemije. A to je sve bilo zato što nije stala i promenila način života.
“Slušala sam kako ne smem ništa, ali mi niko, do tada nije rekao zašto to ne ne smem i što sve takvim tempom života rizikujem. Dakle, tek u novembru 2023., godinu i nešto nakon moždanog udara, dobila sam konkretne smernice kako treba da živim. Između ostalog, doktorka mi je objasnila da mi je leva vratna arterija potpuno začepljena i krhka, te da zato ne smem da gledam previše prema gore i prema dole, kao ni u stranu, da je ne bih ponovo oštetila i izazvala još jedan moždani udar.
Martina kaže da je godinu dan bio strah da ode pod tuš jer se plašila da će se sve ponoviti.
“Sada konačno znam da imam mogućnosti i šta su mi mogućnosti, kao i da sve zavisi od mene. Sada tek otpuštam strahove. Dakle, sada tek znam da ne smem da nastavim da zanemarujem sebe sebe i ne slušan svoje telo jer ću završiti kao što sam završila prvi put, samo što sledeći put može biti mnogo gore”, zaključila je Marina.
(Telegram)