Sarajevski književnik i scenarista Abdulah Sidran, među mnogim temama, osvrnuo se i na bivšeg saradnika, proslavljenog reditelja Emira Kusturicu. Govoreći o njihovom odnosu, Sidran kaže da ga vređa da u intervjuu na deset strana ima “više od tri reda o toj osobi”.
“Naš je taj puk, pučina, stoka jedna grdna. Mene napada neki bošnjački nacionalist, a i ja sam nekakav bošnjački nacionalist, i kaže da sam piz*a jer sam išao na ‘poklonjenje’ Kusturici. Budaleština. Mene vređa da u intervjuu na deset strana imam više od tri reda o toj osobi. T
a osoba je jedan od najtragičnijih likova među svim našim eksjugoslavenskim stvaraocima i kulturnim poslenicima. Jeste li vi registrovali da je ovde, u narodu, kreirana jedna prekrasna urbana legenda?
Naš Emir Kusturica je, prema toj priči, poginuo gore na Zlatištu. I mi, njegovi prijatelji, kako kazuje ta legenda, redovno idemo na mesto pogibije, na granici između entiteta, na poklonjenje.
Poginuo je kao komandant diverzantskog odreda Felini. A da ono što se tamo, u Beogradu, pojavilo kao taj naš poginuli Sarajlija, da je to Milošević poslao ljude na teren da pronađu nekoga ko liči na stvarnog Emira K”, kaže Sidran u intervjuu za Nedeljnik.
I oni negde u Šumadiji, kaže Sidran, našli nekog Panteliju I. Milosavljevića, stvarno isti, kao kloniran.
“Ideja je bila da se stvori iluzija kako je veliki sarajevski, bosanski i jugoslavenski režiser, stao na stranu Miloševićevog režima. A time se praktično odrekao svoje domovine i svoga naroda. Mnogi ljudi i danas dopuštaju neki procenat mogućnosti da je ta urbana legenda zasnovana na istini.
Da onaj Pantelija, tamo, taj dvojnik ne zna onako dobro režirati! Nešto se tu petlja, nečeg ima, nešto se muti. Ali nema duha Sarajeva, što je naš Zlatni ljiljan, stvarni Emir Kusturica, imao. Pišu mu stranci kritike, izdvajaju prva dva filma, pa kažu da nikad posle nije ‘dosegao sam sebe’. Ja ništa od toga nisam gled’o, pa ne znam”, rekao je Sidran.
O tome kako je konačno “puklo” između njega i Kusturice nakon pokušaja pomirenja i nove zajedničke saradnje, Sidran pominje Andrić-grad.
“Kad je počeo da gradi ono u Višegradu, zvalo se na početku Kamen-grad, posle je došlo Andrić-grad. Ja sam mu kazao da bi najpre morao da podigne spomenik žrtvama – u Višegradu je pobijeno i prognano većinsko bošnjačko stanovništvo – što mu se nije moglo svideti.
Ali je ipak nešto kao prihvatio. Pamtim rečenicu: Da, ali to će biti spomenik svim žrtvama, iz svih epoha. Da li sam mislio ozbiljno, ili sam ga provociro, to danas ne znam, ali sam mu kazao da sam i ja, i svi mi Bosanci, njemu mnogo zahvalni za to što gradi, jer će taj objekt – danas Andrić-grad – jednog dana, čim se malo slegnu vremena, biti Muzej genocida u Istočnoj Bosni i Podrinju. I on me otera u pi*ku materinu. Eto tako.
Meni ostao scenario, kao mlazni avion u garaži, nema pilota koji to zna da vozi, ni vlasti koja to hoće servisirati. Kazao sam deci da im je to nasleđe, mrtvi kapital, neka ga oni ožive, ako nekad u Bosnu dođu bolja vremena”, zaključuje Sidran.
(Izvor: Mondo)