Predragova ispovest iz Melburna: „Možda mi Bog oprosti, ali ja sebi oprostiti neću“

FOTO: PIXABAY

Predrag Vučinić, Srbin koji živi u Melburnu, kroz pismo koje je izašlo u rubrici „moj život u inostranstvu“ a koja izlazi na portalu „Politike“, opisao je jednu životnu situaciju kroz više nego emotivno napisane redove.

Advertisements

Pismo vam prenosimo u celosti.

„Moj poznanik Aboridžin Bob mnogo puta mi je predlagao da za neki vikend odem sa njim u njegovo rodno selo. Posavetovao sam se sa par prijatelja da li je to ludost ili možda opasnost, ali kad su me svi uverili da to može da bude vrlo zanimljivo odlučim da se upustim u tu avanturu.

Putovanje starom „tojotom” trajalo je dobrih šest sati. Pored insistiranja domaćina da spavam u njegovoj seoskoj kolibi odlučio sam se da budem dve noći u malom hotelu u obližnjem gradiću.

Advertisements

Selo, odnosno desetak razbacanih koliba je delovalo kao izgubljeno u vremenu.

Glavni utisak su mnogobrojna deca koja trčala unaokolo i igrala se, dok oni stariji sedeli ispred koliba. Svi oni su nosioci nekih socijalnih pomoći, a pivo je definitivno dominantni proizvod koji se tamo konzumira. Od hrane je specijalitet ulovljeni gušter kojih ima dovoljno i lako se hvataju. Prijatelj mi je predložio, kad sam već tamo, da obavezno kupim i sliku od lokalne umetnice koja je poznata i cenjena.

Tako odosmo da kolibe stare Aboridžanke da kupim sliku, međutim slika nije bilo na prodaju jer je sve prodala, a ništa nije naslikala par dana, jer nije imala snove. Naime, pravilo kod slikara Aboridžana je da isključivo slikaju snove. Srećom ili nesrećom sutradan me prijatelj obaveštava da je slikarka sinoć imala san, tako da će danas da slika.

Odlazimo ponovo na isto mesto i imao sam izuzetnu priliku da gledam kako Aboridžinka stvara. Platno po malo i nepravilnog oblika, ali ipak liči na pravougaonik je na zemlji. Sa strane je upaljena vatra koja jako dimi na sve strane, a ona u zanosu, transu, nabada štapiće u boje i slika tačkicama po platnu. Nešto samo mumla ili možda i peva. Onaj dim ima neki čudan miris i udara u glavu.

Advertisements

Posle par sati slika je gotova. Izgleda mi čudno, kengur u nebu među oblacima. Bob mi kaže da platim pet stotina dolara. Meni to izgleda jako skupo, ali da se ne brukam odlučim da ipak kupim, vidim da me izradiše ovi Aboridžini, ali tako mi i treba. Dok smo se vozili natrag čujem priču o umetnici. Ona je navodno poznata i slike su joj u mnogim galerijama, a sve pare šalje deci u Sidnej. Moj komšija i prijatelj čvrsto veruje da je ona od duha odabrana i da ima natprirodnih moći, a da njene slike imaju moć, da je duh u njima.

Odlučio sam se da platno okačim u spavaćoj sobi. Valjda pod uticajem priče imao sam utisak da slika nekako zrači i nekom energijom puni prostor. Te sulude misli sam čuvao samo za sebe, a onda mi je ćerka, tada devojčica, rekla da joj se uvek kad pogleda sliku čini da kengur leti kroz oblake i da ona vidi kako se kreće.

Pod uticajem svega imao sam osećaj uvek kad uđem u sobu kao slike dune neki blagi topli vetrić, nije to neko čudo nego sugestija čini svoje.

Jednoga tužnog dana u poseti mi je bio prijatelj koji se po malo razume u aboridžansku umetnost i rekao mi je da ako je stvarno autorka poznata mogao bih lepe pare da dobijem za sliku. Nazovem galeriju, objasnim situaciju, a oni mi kažu da slikam platno i pošaljem im, pa će onda moći da mi približno odrede vrednost.

Advertisements

Uradim to isto sa još jednom galerijom za svaki slučaj. Brzo mi stižu procene, jedna dve, druga čak tri hiljade dolara. Zovnem ovog skupljeg, a on kaže da ipak prvo mora uživo da vidi sliku da potvrdi vrednost. Dođe mi tako taj prodavac i uspem čak da dobijem još petsto dolara. Lepe pare, odmah sam deci pokupovao laptopove i mobilne, ostalo je para i za trošak.

Posle nedelju dana odem u manastir da se ispovedim arhimandritu, mom dobrom prijatelju i duhovniku. Ispričam mu priču i dodam da se osećam krivim što sam sliku prodao, pa mu nespretno uporedim sebe sa Judom koji je prodao Hrista za dvadeset srebrnjaka.

Što bi rekli u mom Beogradu, puknem tu pred njim. Kažem mu da smo mi svi, a ja sigurno, prodali dušu za proklete pare. Mnogo sam puta u životu grešio, kao valjda i svi, nikog bez greha nema, ali sam osećao da mi je ova prodaja najveći greh do sada.

Starešina manastira mi smireno objasni da to nije greh jer je slika bila ispunjena paganskim duhovima, a ne hrišćanskim i da je i bolje što sam je prodao i da će mi Bog sigurno oprostiti greh, a koga po njemu nije ni bilo. Možda mi Bog oprosti, ali ja sebi oprostiti neću.“ napisao je on na kraju svog pisma .

(Izvor: Politika)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements