Bahrudin je sinonim besmislenog rata jedne države koja u raspadu slala svoju decu u smrt, po tome ćemo ga pamtiti.
Emotivna priča o Behrudinu odjekuje i posle 30 godina, podsećajući nas na veliku složenost života tokom devedesetih godina. Kroz suze i emocije, Behrudin je postao simbol ne samo ratne generacije, već i vremena koje je obeležilo čitav region.
Na trenutak se vraćamo u prošlost, u vreme kada je Behrudin imao svega dvadeset godina. Sećamo se kako su njegove izjave u Jutelovom prilogu o JNA vojsci naterale mnoge na suze. Tada je njegova mladost bila ispunjena ne samo nevinim godinama, već i ratom koji je razdirao tlo bivše Jugoslavije.
U tom teškom trenutku, novinar ga je pitao za razlog ove bitke, na šta je on iskreno odgovorio: “Ma otkud znam. Koliko ja to kužim, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Samo se molim Bogu živ da ostanem, da se vratim u kasarnu.” Njegove reči su bile prostodušne, iskrene i duboko ljudske, odražavajući ne samo njegovu neizvesnost već i zbunjenost pred strahotama rata.
Preživeo je rat, ali ne i smrt
Behrudinove molitve su uslišene. Preživeo je rat, uspeo se vratiti kući, započeo porodicu – oženio se, dobio decu, prvo ćerku, pa sina. Dok se život kretao napred, jedan kobni dan, 18. juna 1998. godine, sve se preokrenulo. Mladić, koji je nekada bio vojnik i koji je dotakao mnoge svojom iskrenošću, nastradao je u saobraćajnoj nesreći.
Vozeći se u pravcu Bosne, ka svom domu, Behrudin je gajio u sebi nadu, sreću i očekivanje. Njegova žena Aida se upravo porodila, dobili su sina Damira. Kući ih je čekala i petogodišnja kćerka Esmeralda. Ta slika potpune sreće postala je mračno obeležje onoga što je usledilo.
Poginuo je mlad momak koji nikada nije video svog sina
Škripa guma i udarac. 18. juna, pre dvadeset godina, preminuo je mladić, koji nikada u životu nije video svog sina. Zove se Bahrudin Kaletović. Mladi ljudski život prekinut je u trenu. U trenu su deca ostala bez oca i žene bez muža. Danas, nakon svih ovih godina, neko bi se mogao zapitati kako bi Damir bio da ima oca Bahrudina. Ali i žena i deca su se preselili u Austriju, u Beč i zauvek napustili Bosnu i Hercegovinu.
A sudbina je navela da je Bahrudin Kaletović pre tačno 27 godina izrekao najlegendarniju i najtačniju rečenicu o poslednjem klanju Jutelovom novinaru Ivici Puljiću: „Oni kao da hoće da se otcepe, a mi nećemo“.
I to je bio početak Bahrudinovih muka. Ni Ivica Puljić ni bilo ko u Kosmosu nije mogao znati da će Bahrudin nakon toga živjeti još sedam godina. Urađeno za jedan dan. A tih sedam godina je bilo, a ni sedam života prosečnog Evropljanina nije moglo da stane u njih.
Kaletović se dobrovoljno prijavljuje u rezervni sastav policije.
“Bio sam vezni, često na prvoj liniji, tamo sam video pravi pakao. Posle svega što sam doživeo, ono što se dogodilo u Sloveniji je mačji kašalj”, reći će Kaletović kasnije u intervjuu za Nedeljni dnevnik. Preživeo je rat. Oženio se tokom rata. Bio je oženjen suprugom Aidom…
Behrudinova sudbina, protkana ne samo ratom već i nesrećom, pokazuje nam kako život može biti surov i nepravedan. Onaj isti vojnik koji se nasmejao čitavoj bivšoj državi svojom jednostavnošću, zapravo je postao oličenje tadašnjeg vremena. Njegove reči, izgovorene sa tugom i neizvesnošću, sada postaju deo istorije. Iako je prošlo dvadeset godina, emocija i suština tih reči i dalje imaju snagu da nas dirnu.
Njegova rečenica “Molim se Bogu da se živ vratim u kasarnu, danas su mi poginula tri druga…” ostala je urezana u kolektivnom sećanju. Behrudin se, na kraju, vratio u kasarnu svoje sudbine. Njegova priča, prepuna suza i dubokih osećanja, nosi sa sobom teret prošlosti i podseća nas na sve ono što smo prošli kao društvo. Dok se sećamo njega i svih onih koji su prolili svoje suze i krv, odjekuju reči koje nas pozivaju da nikada ne zaboravimo i da cenimo svaki trenutak koji nam je dat.
(Stil)