Pismo iz Amerike koje mu je iz korena PROMENILO ŽIVOT: „Nismo imali ni struju ni vodu, a sada mi se OSTVARUJU SNOVI“

FOTO: PIXABAY

Odrastanje u Gani u siromaštvu nije bilo lako za Isaka, dane je provodio u školi trudeći se da bude što uspešniji, a predveče bi bio na ulici i maštao o svojoj budućnosti koja se tada činila neizvesnom. Sve dok nije upoznao jednu Taliju zahvaljujući kojoj mu se promenio život, a priču o njihovom prijateljstvu podelio je sa stranicom „Humans of New York“.

Advertisements

– Bio sam klinac iz kraja. U našoj kući nije bilo tekuće vode. Ni struje. I uveče, kad bih se vratio kući iz škole, sedeo sam kraj puta. Preko puta ulice je bio hotel u kojem su odsedali stranci. Gledao bih ih kako igraju frizbi. Gledao bih ih kako kupuju afričke suvenire od uličnih prodavaca. Povremeno bi neko od njih došao da razgovara sa mnom. Bio sam radoznalo dete. Voleo sam da postavljam pitanja – piše Isak.

Smatrao je da im je zanimljiv, pa je nastojao da održava kontakt sa njima. I stvarno, jedno veče prišla mu je Amerikanka i počela da postavlja pitanja.

– Samo smo ćaskali: „Kako se zoveš?“, i takve stvari. Ali onda je pitala za moj rođendan, a ja sam joj rekao: „19. novembra.“ „Nema šanse! To je i moj rođendan!“ I nakon toga postali smo prijatelji. Svako veče bi dolazila da me poseti i donese mi čokoladne kolačiće. Dozvolila bi mi da igram njen Gejm boj – nastavlja Isak.

Pitala ga je o porodici i o školi, srećom mogao je da se pohvali ocenama jer je bio najbolji u svom razredu što je Taliju obradovalo. Bila je prva osoba koja ga je odvela na plažu, jer okean nije ni video do tada.

– Ludo smo se zabavljali. Ali jedne večeri mi je rekla da se vraća u Ameriku. I počeo sam da plačem. Kupila nam je iste ogrlice od uličnog prodavca, uslikala jednu, poslednju sliku i obećala da će mi pisati pisma. To obećanje je i održala. Prvo pismo stiglo je nekoliko nedelja nakon njenog odlaska. Nakon toga bilo je mnogo pisama – priseća se mladić.

Advertisements

Talija je roditeljima ispričala sve o Isaku, a posle nekog vremena pozvali su ga da dođe u Ameriku na mesec dana. Vodili su ga na bejzbol utakmice, u zabavne parkove i kupovinu.

– Bilo je to najbolje vreme u mom životu. Kada sam se vratio u Ganu, oni su plaćali sve školarine. Kupili su mi knjige i odeću. Platili su mi fakultet. Sada imam svoju kompaniju. Porodica Kasis mi je preokrenula život. Bio sam samo slučajno dete koje nisu poznavali i dali su mi šansu da se moji snovi ostvare. Prošle godine sam otišao da ih posetim. Ali ovaj put nisu morali da mi plate let. Govorio sam na MIT-u, jer sam izabran za jednog od njihovih najboljih inovatora mlađih od 35 godina – zaključuje Isak.

(Izvor: Blic)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements