Nikola Tesla se u knjizi „Moji izumi“ zahvalio majci. Nije bio škrt na toplini, niti je krio koliko joj se divi, dok ju je opisivao kao izuzetno hrabru ženu, retke umešnosti i moralne snage.
Nazvao ju je prvorazrednim izumiteljem, verujući da bi mnogo postigla da, kako je zapisao, nije bila tako daleko od modernog života.
Georgina Đuka Tesla, imala je, govorio je njen sin, toliko spretne ruke da je ono što očima vidi, rukama mogla da stvori. Kreirala je mnoge alatke i tkala najlepše šare od vune, koju je sama prela.
„Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su deo obrazovanja“, zapisao je najveći naučnik svih vremena.
Pletenu ličku torbicu sa kojom ga je ispratila u gimnaziju, Nikola je celog života nosio kao amajliju. Baš onako kako je čuvao sve njene reči nežnosti i podrške.
Koliko je Đuka bila posebna i hrabra, Tesla je u pomenutoj knjizi pokušao da dočara i sledećom pričom: „Kada je majci bilo šesnaest, nekakva zarazna bolest je harala zemljom. Njenog oca su pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva, ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strašna bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je, prema običajima predaka, ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada joj se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu.“
Očekivalo se da Nikola nasledi oca i nastavi svešteničkim stazama. Ali, majka Đuka je dala završnu reč. Zbog nje se to nije dogodilo. Kako je u knjizi „Znamenite žene Srbije“ naveo Žika Marković, ona je očekivala da joj sin krene tim putem, ali da bude obrazovan i „pohranjen knjigama“, dok je otac verovao da su one neprijatelji vaspitanja. Iako je Milutin Tesla imao bogatu biblioteku, pisao pesme i članke, zanimao se za filozofiju, sinu u ranom dobu nije dozvoljavao da čita. Skrivao je sveće od njega, pa je Nikola krišom pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanice i „gutao“ stranicu za stranicom, sve do zore. Majka je razumela tu strast, jer ju je i sama osećala, a nije mogla da je zadovolji u toj meri.
Marković navodi zapise biografa Nikole Tesle, u kojima stoji da je on prvi put privukao pažnju javnosti kada je u šestoj godini stavio u pogon vatrogasna kola, posle bezuspešnih pokušaja stručnjaka. Posle nekoliko sličnih poteza kojima je sve ostavio bez daha, Đuka je uspela da ubedi supruga da je za dete bolje da studira tehniku, umesto Bogoslovije. Milutin je jedva pristao jer je Đuka bila uporna. Posle godinu dana lečenja od kolere, Nikola je od roditelja dobio obećanje da će ga poslati na najbolji politehnički fakultet.
Ona je sinu uvek bila podrška, u svemu. Brinula se, jer je Nikola bio bolešljiv i strašljiv, živeći dugo, kako je priznao, u strahu od utvara, zlog duha, ljudoždera… Ona je oduvek prepoznavala njegovu posebnost i znala je da će svi ti strahovi iščeznuti. I bila je u pravu. Nikola je isticao da je bila dobar psiholog sa jakom intuicijom. Nije krio da mu je majka pomogla da prevaziđe fazu koja je za njegovog oca bila neoprostiva. Naime, u mladalačkom zanosu je bio naklonjen kocki i samo je majka to smatrala prolaznom strašću. Razumela je, zapisao je Nikola, mušku prirodu i znala da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. U knjizi „Moji izumi“ napisao je:
„Sećam se jedno popodne, kada sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: „Idi i zabavljaj se!“. Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će to da te prođe“. Bila je u pravu. Tog trena sam pobedio svoju strast i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača“.
Marković kaže da je Tesla naučio da kroti svoje strasti baš zahvaljujući majci, tako je pobedio jaku želju za pušenjem i ispijanjem kafe.
„Učila ga je majka Đuka da voli sve što je živo. I njegovi golubovi, bela golubica i plavkasti goluban, preko puta hotela u Njujorku, s pravom su ga očekivali u večernje sate, da mu slete na rame i dobiju obavezno zrnevlje“, navodi u knjizi Marković.
Kada se Georgina teško razbolela Nikola Tesla je bio u Parizu, gde joj je i napisao poslednje pismo.
Srijeda, 18. novembar…
Majko, pri pomisli na Tebe, osjećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osjećam da nijesi dobro. Volio bih da sam kraj Tebe, sad, i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovječanstvu nijesu mi donijele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao prije nego je svanulo jer sam ponovo čuo nešto što, već, duže, a kroz san, čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poje i moli nekim maurskim jezikom lijepu tužbalicu ili zov. Jutros sam otjerao san s očiju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nijesam razum, izgubio. O ovom ne smijem pričati dr Lajonelu jer ni njemu više ne vjerujem. Čuo sam da je posjećivao gospodina Edisona prije dvije sedmice …
Četvrtak, 19. novembar…
Opet mislim na tebe, Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u tijelu. Danas ću pisati u Ured za patente da moj javni eksperiment pomjere za jednu sedmicu ranije jer ja moram krenuti kući, u Otadžbinu, krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nijesi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svjestan i budan. Još sam razuman…
Petak, 20. novembar…
Nijesam pisao u Ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu, lično, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomjerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv, sjutra, spremni. Ja sam odlučio da čovječanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovdje kao i kod kuće. Shvatio sam, sad, na kraju, da je čovječanstvo zavisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svijet. Ali onaj čudan glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze s Tobom, s mojim eksperimentom, s nečim transcedentalnim …
Subota, 21. novembar…
Draga Majko, sjutra polazim kući. Gospođica Nora je otišla po mom nalogu u Lučku kapetaniju i obezbijedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana, ili dvije nedjelje, najviše. Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sjednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nijesu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nijesam ovo radio za njih već za čovječanstvo. Samo sam u momentu kad sam pogledao svjetiljku i čekao da “moja” bežična struja dođe s turbina, osjetio da nisam ja tvorac ovog sveg. Osjetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao “svojim” otkrićem, nešto što je oduvijek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovječanstvu objasnim.
Umjesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nijesam nešto ponuđeno spoznao. Neka formula je bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nijesam našao ili nijesam htio da je nađem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran sam, sad…
Nedjelja, 22. novembar…
Ovo pismo nećeš nikad dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više nikad pročitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram s viješću o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nijesu bili spremni još pre dvije godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sad su, evo, vidjeli da može, ali, opet je neće znati vjekovima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Prije bih se, možda i jadao, ali sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je “moje” otkriće još prerano došlo za čovječanstvo. I, u stvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad vjerujem u ono što nikad nijesam, da sam tamo, negdje, još uvek “Ti” i da tvoj život nije zauvijek prestao. Sad mi je i žao što nijesam htio nikad da se družim s Turcima jer su oni iste onakve tužbalice pjevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se sjećam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim stvarima koje, tek, sad, spoznajem. Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli, tamo, za mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…
Autentičnost ovog pisma nikada nije potvrđena, a po nekim izvorima Nikola Tesla je ipak stigao da iz Pariza otputuje u Gospić i oprosti se sa majkom. Georgina Đuka Tesla je umrla 4. aprila 1892. u 71. godini života.
(Espreso/Lepote Srbije)