NAJVEĆA TAJNA TITOVE JUGOSLAVIJE O KOJOJ SE SNIMA FILM: Naučnicima iz Vinče zapretili smrću ako kažu šta se DESILO!

FOTO: PRINTSCREEN

Dragan Bjelogrlić počeo je snimanje filma „Lančana reakcija“ o mračnoj tajni SFRJ – nuklearnom akcidentu u Vinči, koji se zamalo pretvorio u jezivu katastrofu. Šest mladih naučnika je tada ozračeno, a vlast im je zapretila smrću ako progovore o ovom događaju.

Advertisements

Dragan Bjelogrlić je u maju je počeo snimanje filma „Lančana reakcija“, koji govori o nuklearnom akcidentu u Vinči 1958. godine.

Reč je o događaju koji je mogao da prouzrokuje katastrofu možda i veću od Černobiljske, a scenario je rađen prema romanu Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“, koji se zasniva na priči o petoro naučnika koji su zbog nesreće u Vinči, radeći na atomskoj bombi, ozračeni i lečeni na institutu u Parizu.

Šta se zapravo dogodilo u Vinči

Advertisements

Pre par godina, pojavio se dokumentarni film „Diploma za život“, koji je bio premijerno prikazan u Užičkoj gimnaziji, jer je jedan od istraživača, koji nije preživeo ovaj događaj, Života Vranić, bio najbolji đak ove školske ustanove.

Film objašnjava kako se desio famozni „Vinča akcident“, čije su posledice bile prvi smrtni slučaj od radioaktivnog zračenja i prvo uspešno lečenje preostalih petoro ozračenih, dogodio se 15. oktobra 1958 godine.

Tadašnja Jugoslavija bila je peta zemlja u svetu koja je razvijala nuklearnu energiju, pa je u Vinči instaliran nulti reaktor. U eksperimentu, čiji je cilj bio da se odredi intenzitet izvora neutrona iz spontanih fisija, učestvovali su tehnički saradnici: Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković, kao i Života Vranić i Radojko Maksić, apsolventi fizike na beogradskom PMF-u, koji su pripremali diplomske radove.

Šestoro mladih istraživača, koji su bili ozračeni smrtonosnim dozama radijacije, sutradan su, zahvaljujući dobrim vezama prof. dr Pavla Savića, avionom JAT-a prevezeni u Pariz u bolnicu Kiri.

Advertisements

Zahvaljujući transplantaciji koštane srži, koju je prvi put u istoriji medicine tada obavio poznati lekar Žorž Mate, petoro ozračenih se uspešno oporavilo. Šesti istraživač, Života Vranić (1934-1958), preminuo je mesec dana po dolasku u parisku bolnicu.

Jedan od sagornika u ovom filmu, bio je i jedini akter događaja koji je ostao živ do danas Radojko Maksić, koji je objavio i knjigu o danima provedenim na lečenju u Francuskoj – „Dnevnik iz bolnice Kiri“.

„Tog 15. oktobra kao i svaki dan došli smo tamo i sve se normalno odvijalo. Odjedanput, svi brojači bili su zagušeni. Skale koje treba da pokažu visinu radioaktivnosti, pokazale su brojeve koji nisu bili čitljivi“, ispričao je Maksić, a potom naveo da je njegov veliki prijatelj Života Vranić uspeo da isključi reaktor.

Na molbu da pojasni uzrok tog akcidenta, on je rekao:

Advertisements

„Ne bih mogao mnogo o tome da vam kažem. U svakom poslu dođe do neke greške. Kad je u pitanju nuklearni reaktor, onda je to sasvim nešto posebno. Ovde se dogodila situacija da je došlo do ozračivanja koje nije moglo da bude predviđeno i to se pokazalo mernim instrumentima u celom institutu Vinča. Reaktor je izašao iz kontrole“, kazao je Maksić.

Na pitanje zbog čega se tako dugo o tome ćutalo u našoj javnosti i zbog čega se on nije ranije oglašavao, Maksić je rekao: „Šta da vam kažem? Ćutalo se… takvo je bilo vreme.“

Sve isplivalo tek 1997.

Dan nakon nesreće, Tanjug je saopštio da je „šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima koji su bili izloženi zračenju ukazana je lekarska pomoć i preduzete su sve mere za njihovo lečenje.

Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu „Svedok događaja“, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su rukovali reaktorom i na njemu nastradali, nikada nisu dobili taj izveštaj, iako su ga u više navrata tražili, te da su javnosti samo date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima nesreće.

On podseća da Pavle Savić dvadeset godina posle akcidenta piše da su „1958. godine saradnici Instituta preuzeli da konstruišu reaktor nulte snage za eksperimentalne potrebe. Neodgovornim rukovanjem reaktor je izašao iz kontrolisanog stanja i tom prilikom je ozračeno šest lica koja su njime rukovala“.

Hajduković navodi da je profesor Savić, u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta 1986) govorio o uzrocima nuklearnog akcidenta i izjavio: „I sa biciklom ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.“

Na tu izjavu prof. Savića usledio je Hajdukovićev odgovor u istom nedeljniku (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine) za isticanje da je „nuklerani reaktor u Vinči prvi reaktor bez fizičke i biološke zaštite od jonizujućeg zračenja.

„Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo… I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada.

Alarmni uređaju su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika“, piše Hajduković i navodi da je „svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo“.

Opšti javašluk s ogromnim posledicama

Hajduković navodi da je od prijatelja dobio isečak iz Politike, odnosno saopštenje SKNE. Ta komisija je konstatovala da je „do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije“, zbog „uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju…“

S druge strane, Hajduković tvrdi da elemente sigurnosti i sigurnosne uređaje nije uklonio niko od posade, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti, i da je svako od članova posade znao da bi pri takvim uslovima mogao i da nastrada.

„Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu“, navodi Hajduković, istakavši da su neposredno odgovorna lica za rad reaktora bili dr Dragoslav Popović, nosilac projekta i šef grupe, a njegovi najbliži saradnici: dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković.

„Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj – veži konja gde ti gazda kaže“, piše Hajduković i dodaje da tog dana u timu nije bio diplomiranih inženjera ni fizičara, te da su kasnije „smenjeni Vojko Pavičić, direktor IBK, i Dragoslav Popović, što ukazuje da je jedan od uzroka loša organizacija posla“, konstatovao je Hajduković.

Maršal svečano otvorio reaktor

Uz podsećanje da je reaktor svečano pušten u rad 17. maja 1958. godine, u prisustvu Josipa Broza Tita i drugih zvaničnika, da su novine pisale da je 30. aprila iste godine na Balkanu ostvarena prva lančana reakcija, Hajduković navodi da takvih reaktora, koliko je njemu bilo poznato, do tada nije bilo u svetu, da je bilo ideja da se slični reaktori nulte snage izgrade na univerzitetima, ali da se od toga odustalo posle nesreće u Vinči.

On tvrdi da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, jer kako je objasnio, nije predviđao blokadu, „odnosno interlok koji bi onemogućio da se reaktor pusti u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen“, da nije postojalo ni pisano uputstvo o rukovanju reaktorom, te da eksperimentu nije prisustvovao dozimetrista, iako su propisi to nalagali.

Tito preko Rankovića zapretio smrću

Hajduković je opisao i slučaj kada mu je praktično zaprećeno da mora da ćuti o celom incidentu.
„Jednoga dana pozvao me je Slobodan Nakićenović, tada sekretar SKNE, i doslovce rekao: `Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt`.

Tada je dodao: `Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite`. Tu sam poruku preneo svojim drugovima i ćutali smo kao ribe“, objasnio je Hajduković zašto su preživeli istraživači morali da ćute.

(Izvor: Mondo)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements