Ljudi su društvena bića i kao takva imaju želju da pripadaju nekoj grupi. Već u prvim razredima osnovne škole većina dece ima jasno izraženu želju da se “uklopi”, odnosno da budu što prihvaćeniji i popularniji deo vršnjačke grupe. Po cenu te prihvaćenosti lako prihvataju tuđe predloge i mišljenja, ne razmišljajući o njima samostalno.
– Deca kad krenu u svet izvan kuće, još u najranijem uzrastu, žele da budu prihvaćena od vršnjaka, žele da budu kao druga deca. Ona imitiraju drugu decu, naročito stariju. Ako nisu prihvaćena iz nekog razloga, ona pokušavaju da skrenu pažnju na sebe, bilo agresivnim ponašanjem, bilo stvarima koje poseduju.
Na roditeljima je da od malena formiraju sistem vrednosti koji žele. To znači da treba uložiti mnogo pažnje, strpljenja i vremena. Decu treba učiti da misle, da sami donose zaključke, a ne nuditi im gotova rešenja.
Kada dete nešto samo zaključi, onda to lakše sprovede nego ako mu roditelji kažu šta treba da radi. Dete koje je naučilo da misli i da se njegovo mišljenje uvažava manje će biti podložno tuđim uticajima – objašnjava psihoterapeut Svetlanka Knežević.
Odrastajući, dete postepeno gradi sopstvene stavove, stiče nova iskustva koja utiču na formiranje ličnog pogleda na svet. U periodu puberteta u velikoj meri će već imati formirane lične stavove, nastale pod uticajem vršnjačkog okruženja, ali i roditeljskog uticaja.
Tada je povodljivost i najopasnija, jer su u ovom dobu iskušenja najveća. Ako su vršnjaci ranije lako mogli da nagovore dete da se igraju igara po njihovom, a ne njegovom izboru, sada ga sa istom lakoćom mogu nagovoriti na nešto krupnije i opasnije radnje, kao što je, na primer, sitan kriminal.
Roditelji su skloni da probleme za ponašanje svoje dece traže u njihovom “lošem” društvu. Međutim, niti bi dete imalo “loše društvo”, niti bi ono uspevalo da u negativnom smislu utiče na njega, kada ono ne bi bilo povodljivo i kada bi znalo da se odupre.
Loše društvo i različita iskušenja na koje dete pristaje samo su posledica. Takođe, to znači da čak i kada se izborite sa jednom posledicom, uzrok ostaje i dalje, odnosno moguće je da ćete uskoro biti suočeni sa novom posledicom istog uzroka – detetove povodljivosti. Upravo zato, kada primetite povodljivost kao osobinu svog deteta, pokušajte da je korigujete odmah. Ne čekajte iskušenja i potencijalno opasne situacije.
– Korigovati povodljivost kod dece ne znači da kod njih treba suzbijati takmičarski duh, već ih treba učiti da se takmiče u onim vrednostima koje su nama važne, a ne u skupoj garderobi i najnovijim modelima mobilnih telefona. Međutim, i roditelji često imaju sistem vrednosti koji zameraju svojoj deci. Ponekad roditelji kupuju deci skupe stvari koje prevazilaze njihov standard, zato što se osećaju nauspešno ako to ne mogu.
Obrazloženje je neka ima on sve što želi kad ne mogu ja. To je pogrešno, zato što detetove želje brzo prevaziđu njihove mogućnosti. Na ovaj način, u želji da usreće svoje dete, dobiju suprotan efekat i dete postaje nezadovoljno i nesrećno.
Skupe stvari su privlačne, očekivano je da će ih deca želeti, zato je dobro učiti ih da treba da se trude i da zarade. Dok su mali mogu da zarade tako što će ispunjavati svoje obaveze, a kasnije i nekim korisnim radom. Ispunjavanjem svake detetove želje bezuslovno dobijamo razmaženu i nezadovoljnu decu – zaključuje psihoterapeut.
DA BI UMANJILI POVODLJIVOST VAŽNO JE KOD DETETA NEGOVATI SLEDEĆE:
Sopstveno mišljenje – Insistirajte na tome da od deteta uvek dobijate konkretne, jasne odgovore. Nemojte se zadovoljavati odgovorom: “Ne znam”. Ovakav odgovor često ne ukazuje da dete nema svoje mišljenje, nego da ga “mrzi” da smisli.
Međutim, kada mu vi popuštate i prihvatite takav odgovor, dajete mu zeleno svetlo da i dalje ne mora da razmišlja. Insistirajte da razmisli i kaže šta misli, a vi ga pažljivo saslušajte i nemojte detetovo mišljenje okarakterisati kao potpuno pogrešno ili glupo, čak iako ste sigurni da je upravo takvo.
Suprotstavljanje vama – Naučite dete da za sve ima svoje lične argumente. Čak i kada vi nešto zahtevate, u slučaju kada je dete zaista spremno da vas bez pitanja posluša, zastanite za trenutak i zapitajte: “Znaš li zašto to tražim od tebe? Ne znaš? Zašto me ne pitaš?” Negujte osobinu da dete ima svoj stav, čak i kada to liči na suprotstavljanje vašem autoritetu.
Samopouzdanje – Povodljiva deca imaju manjak samopouzdanja. Utoliko im je potrebnije jasno, glasno, što otvorenije i direktnije govoriti i pokazivati podršku. Pohvalite dete kad god ste njime ili uloženim trudom ili rezultatima zadovoljni. Ne štedite lepe reči, jer one na najbolji način utiču na razvoj dečjeg samopouzdanja.
(Izvor: Radmila Nikolić / Žena)