Krajem 10. veka je Rusija – tada sa centrom u Kijevu u kojem je stolovao veliki knez, i sa velikim brojem udeonih knezova iz iste skandinavske dinastije Rjurikovič – još uvek bila paganska zemlja. Slovenski žreci su obavljali svoje obrede i pevali himne upućene Triglavu, Svarogu, Perunu, Velesu, Mokoši i drugima, životinjske žrtve su prinošene i delovalo je da je sve u najboljem redu, onakvo kakvo je oduvek bilo, i kakvo će zauvek i biti.
No, ispod površine, ništa nije bilo u redu. Čak i ako uzmemo sa velikom dozom rezerve da je običan svet u Rusiji počeo da gubi veru u te bogove, da je kriza paganštine koja je drevne mnogobožačke religije Indoevropljana počistila sa istorijske pozornice stigla i u tu zemlju, nema nikakve sumnje da je takva kriza postojala u tamošnjem vladajućem sloju.
Bilo je nekoliko razloga za to. Rusi su vrlo dobro znali da se istočno, zapadno i južno od njih, a sve više i severno, nalaze monoteistički narodi, doduše, različitih vera i konfesija. Zapadno od njih hrišćani rimskog obreda, južno od njih hrišćani grčkog obreda, a istočno od njih muslimanski Bugari sa Volge (od kojih su se naši Bugari odvojili nekoliko vekova ranije) i judaistički Hazari. U tom trenutku je u Kijevu stolovao veliki knez Vladimir I kasnije prozvan Veliki, čiji je najbolji prijatelj bio Ulav Trigvason, osnivač Norveškog kraljevstva i čovek koji je svoj narod preveo na hrišćanstvo, koje je upravo primio u Carigradu od Grka.
(Jedna interesantna anegdota pokazuje Ulavovu duhovitost i dovitljivost. Naime, nakon što je čuo da plemstvo u Trondhajmu pruža otpor pokrštavanju, Ulav je izjavio da nema ništa protiv da se vrati staroj paganskoj religiji i da ostavi narod na miru, u toj meri da će čak prineti kao žrtve bogovima – pored kriminalaca i robova – jedanaest najvažnijih plemića. Posle toga otpor je prestao.) Vladimir je imao nekoliko razloga zbog kojih je počeo da sumnja u paganske bogove. Prvi je prozaičan: izgubio je rat protiv muslimanskih Bugara sa Volge, i nikakve žrtve koje je prinosio nisu učinile da mu njegovi bogovi pomognu u bici protiv islamskih vojski.
Drugo, već se više bio zadovoljio. Nakon hiljadu žena i ljubavnica (ruski letopisac svakako tu preteruje), tražio je neki dublji smisao u svom životu koji je proveo u zadovoljavanju po formuli “u se, na se, poda se”. Neograničene količine se*sa, medovine i pečenog mesa nisu mu više bile dovoljne.
Bilo kako bilo, Vladimir je odlučio da promeni veru, samo još nije znao koju da prigrli. Na prvi pogled su mu sve delovale primamljivo, ali pošto taj pogled nije mogao biti posebno dubok bez direktnog uvida, odlučio je 986. da pozove emisare sa sve četiri strane ne bi li mogao da ih ispita i da lično proceni ne samo koja je vera po njegovoj meri već i koju bi njegovi podanici najverovatnije prihvatili. Svakako da nije bilo svrhe da on neku izabere, a da je narod odbaci, jer to ne samo da bi podrilo njegov autoritet već bi mu i bespotrebno oduzelo energiju i vreme, a možda čak i sam kijevski presto. Igrom slučaja, prvi su stigli muslimanski Bugari sa Volge, i ako je verovati ruskom letopiscu – odlično im je krenulo.
Nakon uvodnog izlaganja o Alahu, jednom i apsolutnom božanstvu van koga ne postoji ni jedno drugo (a to je nešto što slovenskom uhu nije bilo strano, jer je uprkos mnoštvu bogova postojala i vera u jednog najvišeg – Svaroga – s tim što je apsolutni monoteizam bilo lakše braniti jer je bio verovatniji, a sama je ideja bila dublja i čistija), i o Muhamedu koji je bio poslanik tog Alaha (što je Vladimiru takođe zvučalo krajnje logično), muftije su imale punu pažnju kijevskog velikog kneza.
Kada su mu još rekli da su vladari besmrtni te da je dozvoljena poligamija, i da će (opet kažemo, ako je verovati ruskom letopiscu, Bugari su baš ovo kazali) nakon smrti Muhamed svakome dati po sedamdeset veoma lepih žena, da će zatim izabrati najlepšu i na nju preneti sve što je lepo sa ostalih žena, nakon čega će ona postati njihova supruga, Vladimir je bio na ivici ushićenja.
To je, uostalom, potpuno razumljivo. Nije li i Gete skoro hiljadu godina kasnije u “Faustu” napisao onaj čuveni i vanvremensko istiniti stih: “večno žensko nas naviše vuče”? A onda su muslimanske muftije izgubile tlo pod nogama, taman kad su pomislili da je teološka bitka dobijena. Prvo, Vladimiru je bila smešna zabrana konzumacije svinjskog mesa. Svakako da može bez toga, ali svejedno nije video smisao. Drugo, obrezivanje mu je bilo odvratno. No, u redu, i preko toga može nekako da se pređe, nije realno očekivati da ti baš sve bude po meri. Treće, najvažnije, alkohol. Vladimir je bio zaprepašćen kada su mu rekli da islam zabranjuje konzumaciju alkohola.
“Rusi nalaze radosti u piću i mi bez njega ne možemo”, rekao je odsečno Vladimir Bugarima s Volge i time je priča bila završena. Oni su otišli besni, i premda Vladimir nije u potpunosti završio tu priču, premda je poslao izaslanike i kod njih da bi prema sve četiri religije i konfesije bio maksimalno pošten (zapravo, ruska “inspekcija” nije išla Hazarima jer su se oni nakon kijevskih razgovora s njima sami povukli iz cele priče i ubeđivanja), bilo je jasno da islam neće moći da se primi na ruskom tlu.
Vladimirovim izaslanicima se islam u bugarskoj varijanti nije dopao, a ni za jednu drugu varijantu nisu znali; možda im niko nije objasnio ritule, možda u svemu nisu videli nikakvu radost (slično hladnoći koju su navodno osetili i u nemačkim hramovima), možda ih klanjanje u džamiji nije impresioniralo, možda im se još nešto u džamiji nije svidelo.
Bilo kako bilo, Rusi nisu prešli u islam. Mnogi kažu da je to spasilo Evropu od kompletne islamizacije, jer bi skupa sa Osmanlijama bili tas na vagi. “Rusi nalaze radosti u piću i mi bez njega ne možemo”. To je postala jedna od najčuvenijih rečenica u istoriji Rusije, ako ne i najčuvenija. Prelomna rečenica, koja istovremeno na najsavršeniji način opisuje Ruse i tada kao i sada, ubedljivo demonstrirajući između ostalog da je potrebno mnogo više od hiljadu godina da bi se narod promenio, i time pokazujući da milenijum nije ništa. Uostalom, to je samo 40 generacija.
(Izvor: Telegraf / Vladimir Volkov, “Vladimir, sunce jarko”, Ukronija, Beograd 2005)