Pesmu o njenoj pogibiji slušala je cela Jugoslavija i plakala
Branka Ðukić iz sela Meteha kod Plava pošla je 2. septembra 1975. godine da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći.
Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice.
Presreli su je Rustem Hasanmetaj i Gani Kurmehaj iz okoline Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne i pljune jednog od njih, ali su joj oni, dok je bežala, pucali u glavu.
Baš tim putem je ubrzo prolazio njen otac koji je pronašao mrtvu ćerku kraj potoka.
Njen otac Rade Đukić, želeo je da osveti ćerku. Pred suđenje u Bijelom Polju, morao je, ne zna se tačno koliko da smrša da bi mogao u sudnicu da unese pištolj koji mu je stao ispod rebara. U tome je uspeo.
Kada je ulazio u sudnicu, sudija je krenuo da ga pretrese, a Rade se suprostavio.
„Makni se od mene, zar i ti sad da me mučiš, dosta mi je moje muke. Juče sam dolazio, video si da nemam ništa kod sebe“, tako je Rade uspeo da prevari stražare.
Kada se u sudnici jedan policajac udaljio od Radeta i otišao da otvori prozor, Rade je izvadio pištoj i pucao u jednog Albanca.
A drugi se spasao zato što se Radetu Đukiću zaglavio metak u cevi. On je na neki način osvetio ćerku. Onda su došli Filota i Guberina, čuveni srpski advokati da ga besplatno brane.
On se mirno predao miliciji i rekao: „Drugačije nijesam mogao“. Ispostavilo se kasnije da se dugo spremao za ovaj čin.
U nekim delovima Jugoslavije građani su peticijom tražili slobodu za Rada Ðukića, a advokati Veljko Guberina i njegov mlađi kolega Milan Vujin prihvatili su se njegove odbrane – besplatno.
Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao „ubistvo iz bezobzirne osvete“ i odmerio mu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za „obično ubistvo“, pa je osuđen na pet godina.
Pošto je do trenutka donošenja ove odluke već bio izdržao pola kazne, Rade Ðukić je pušten kući.
Rade Đukić je u znak zahvalnosti, Guberini poklonio gusle od javorovog drveta.
Na ceremoniji prilikom prenosa Brankihin posmrtnih ostataka, iz Metaha u Spuš (opština Bar), Guberina izjavio, „Ove gusle su mi veoma drag poklon, jer večno će me podsećati, da braneći Rada, istovremeno sam branio dostojanstvo, čast i ponos jednog odvažnog i hrabrog oca.“
Rade Đukić se nakon odslužene kazne vratio u Čakor, u blizini Peći, i kažu da nije mnogo pričao ni sa kim.
U potoku, nekoliko metara dalje gde mu je ćerka ubijena, iskopao je ogroman kamen. Sam ga je klesao danima, mesecima.
Nakon toga, spomenik je sam vukao iz potoka u planinu, do mesta gde mu je ćerka ubijena.
Tu ga je ostavio i danas dan se tu nalazi.
„Na Čakoru visokome sretoše je krvožderi, što sa njima ne šće poći presudiše revolveri. Ne završi gimnaziju, no za obraz dade glavu.
Ode vila u legendu i vječitu steče slavu. Osveti je otac Rade, to viteški on učini. S tim podiže vječni spomen svojoj ljudskoj veličini“
O tragediji Branke Đukić su napisane brojne elegije u kojima se metaforično izražava tuga za porodicom Đukić.
Guslar Božidar Đukić, Radetov i Brankin rođak, ispevao je pesmu „Pogibija Branke Đukić“, a kaseta sa ovom pesmom dostigla je tiraž od 750.000 primeraka, i tako postala najprodavanija guslarska kaseta ikada.
(Stil)