Razveli ste se. Imate pravo na život. Međutim, šta sa decom u novom parternskom odnosu?
Mnoge razvedene ljude muče ista pitanja – da li će deca prihvatiti novog partnera, kako će se partner odnosti prema deci, mogu li vremenom da se zavole, da li će vam vaši bližnji pružiti podršku ili će vas osuđivati, kako će novi član porodice uticati na vaš dalji život i život vaše dece.
Veliki je izazov za čoveka koji ulazi u porodicu gde već postoji dete. Ta pozicija se dosta razlikuje čak i ako je taj čovek roditelj iz nekog drugog braka.
– Roditelji zaboravljaju da imaju jednu blagodat, a to je bezuslovna dečija ljubav. Imam osećaj da to ponekad ne cenimo dovoljno. A, kada dolazimo kao očuh ili maćeha, mi to ljubav treba da zaslužimo – navodi psihijatar i porodični terapeut dr Aleksandar Misojčić.
Preuzimanje roditeljske uloge je jedan dug, izazovan i mukotrpan proces. Takođe, važno je u kom momentu životne evolucije se dešava.
– Najzahtevnije je kada se dešava u periodu adolescencije. Adolescencija je period bunta sam po sebi i mi tu imamo jednu živu dinamiku odnosa da adolescent traži neku slobodu sa kojom ni on ne zna šta će, niti dokle ona ide. Kada mi kao roditelj osvestimo da treba da mu damo neki delić slobode, a ne znamo koliko i dokle. To je izuzetno zahtevno i za roditelje, a mnogo je zahtevnije za čoveka koji se našao u porodici kao maćeha ili očuh – objašnjava dr Misojčić.
Podjednako je nezgodno kada je u životnom ciklusu školskog deteta.
– U predškolskom i školskom periodu se dete prvi put susreće sa sredinom, prvi put treba sredina da objasni ko je došao pred školu po njega, ko je došao na roditeljski… To je takođe jedan izazov – govori porodični terapeut.
Nekad je veća odgovornost biti očuh nego otac
Možda su bajke krive što očuh i majka imaju negativnu konotaciju. Uvek je neka zla maćeha kriva, arhaično nosimo to u sećanjima. Ali, mi zaista ne bi trebalo da robujemo formama, nego da se bavimo suštinom.
– Ljubav je davanje, ja verujem da su to sinonimi. Ne možemo da volimo ako ne dajemo nekome ko je kraj nas. Tako da čovek koji je ušao u porodicu koja ima dete, zaista treba da daje, i mislim da će sve to doći na svoje, ako nije previše nestrpljiv. Dakle odnosi se grade i ljubav i poverenje i granice se vremenom postavljaju – objašnjava detaljno dr Misojčić.
Samo ne treba biti nestrpljiv i ne treba ići brže nego što to može da ide. Jako je važno da biološki roditelj ne gura celu tu priču, već da pusti njih dvoje (dvojicu ili dve, svejedno) da izgrade neku vrstu svog odnosa, da oni polako preuzimaju neke roditeljske uloge, kao što je odvođenje na trenig, odlazak na roditeljski, čekanje ispred škole, razgovori.
– Važno je da izgrade postepeno neke rutine u kojima nije uključen biološki roditelj. Odgovornost nije manja, već naprotiv, čini mi se u nekim momentima veća i zahtevnija, nego što ima biološki roditelj – poručuje doktor Misojčić.
Razvod kao nasledna bolest ili zabrana na razvod
Jako je važno da se razume da kada se dvoje ljudi uzmu šta su po definiciji: emotivno – seksualno partneri i roditelji.
– Dakle, oni su se razveli na ovom jednom – partnerskom nivou, ali se nisu razveli na roditeljskom polju, niti treba da se razvedu. Jako je važno da tu jednu tenziju koja postoji u partnerskom odnosu ne prenesemo na roditeljski nivo, da nema borbe za moći, da nema borbe za uticaj na dete, da ne nastane otimanje deteta. Ideja da se mi raziđemo kao partneri, a da ostanemo roditelji jeste zapravo test odraslosti, koliko nismo deca, koliko smo odrasli – objašnjava porodični terapeut.
Porodične kulture su izuzetno različite kada emocije prođu u jednom trenutku, te različitosti postaju veće. I onda se insistira na tom jednom kontinuitetu.
– Ako napravite genogram jednog porodičnog sistema, vi možete videti da se razvod javlja skoro istom frekvencijom kao neka nasledna bolest. Suprotno od toga je pojam koji se zove “zabrana na razvod” to su ljudi koji nipošto ne dozvoljavaju sebi to pravo da se razvedu, to se takođe, kao jedan od narativa sreće u porodičnim kulturama. Tako da to jeste nešto što se prenosi kao način života i jedan mađarski analitičar je uveo pojam “porodičnog nesvesnog”,jer zaista postoji nešto što se kao ideja “normalnosti” prenosi sa kolena na koleno.
Kako mi gradimo “ideju normalnosti”? Imamo tri uticaja:
- lično iskustvo
- transgeneracijski obrasci koje rano usvajamo odnosno upijamo živeći sa roditeljima i u njima ima i očuha i maćeha
- uticaj sredine
U kombinaciji ova tri faktora mi gradimo našu “ideju normalnosti”.
– Strpljenje je najvažnije u ovim odnosima. Mislim da su ljudi nekad nestrpljivi. Ne može dete da nazove imenom kako mi želimo dok ne prođe dovoljno vremena, dok se ne zaradi to poverenje, dok ne bude dovoljno topline, dok ne bude dovoljno izgrađen odnos – zaključuje porodični terapeut dr Aleksandar Misojčić u emisiji Blic žena studio sa Jelenom Isaković.
Svaka porodica ima prava na svoju osobenost, na svoju porodičnu kulturu, u toj porodici svaki član ima pravo na svoju ličnu autentičnost i ako mi budemo pokazivali dovljno fleksibilnosti za našu različitost, sve će to doći na svoje.
(Izvor: Žena Blic)