Danas je prvi septembar. Markova priča koja se deli društvenim mrežama rasplakala je i roditelje i školarce i nastavnike. Uz njegovu dozvolu i uz izmenjena imena zbog osetljivosti situacije prenosimo vam njegove reči u celosti.
„Juče negde u toku dana vidim pali se svetlo i stiže mi notifikacija na telefon, zahtev na Fejsbuku. Otvaram da vidim ko je u pitanju, kad ono – Dragan! Dragan je moj prijatelj iz osnovne škole koji je dugo sedeo sa mnom u klupi i koji je bio malo ometen u razvoju“, piše u objavi.
Marko dalje objašnjava da Dragan nije bio nefunkcionalan, nego da su njemu neke stvari koje su većini đaka bile jednostavne, bile malo komplikovanije, iako je bio stariji dve godine od ostale dece u odeljenju.
„Ako treba sabrati dva broja pa to pomnožiti sa nekim drugim, njemu je to bilo previše, pročita prva dva slova pa lupi neku reč van konteksta i takve stvari. Došao je sa familijom na traktorskoj prikolici u kojoj su i spavali jedno vreme na školskom igralištu. Kasnije su prešli u tu istu školu u kolektivni smeštaj u učionicama sa po 20-ak ljudi, spavali su na spojenim klupama, kupali se u toaletima sa čučavcima, a kad je došlo vreme da se ide u školu, nastava se odvijala na drugoj strani škole u preostaloj polovini učionica“, priseća se.
Draganov dve godine mlađi brat takođe je išao sa njima u razred, ali Marko i Dragan su sedeli u istoj klupi.
„Zbog njegove iskrene ljudske dobrote od početka sam ga uvek nekako branio i nikad nisam dao drugima da ga zezaju na račun njegovog stanja, niti da ga iskorišćavaju. Često sam mu na časovima šaptao kada ga nastavnici nešto pitaju, ponekad i uradio neki zadatak, tek toliko da dobije bolju ocenu od jedinice, a da nastavnici ne shvate da to nije on uradio. U to vreme bila je misaona imenica da ide u neko specijalno odeljenje ili da postoji kadar koji bi radio sa njim. Možda i njemu nije trebalo mnogo da sve shvati, ali u tim ključnim i posleratnim godinama jednostavno niko nije radio sa njim i vreme je učinilo svoje. Osnovnu školu smo završili, ja sam se odselio i ne znam da li sam ga video u zadnjih 20 godina.
Doduše, ponekad ga se setim i uvek sam se pitao kako sad živi, podseti me svaki put na Foresta Gampa, jer je kao i on bio prostodušan i neiskvaren, ali nisam nikad ostvario kontakt sa njim. U poruci me oslovljava sa „gde si školski druže“. Kao da smo išli u srednju nedavno, a onda shvatim da je njemu to bila škola, jedna jedina u koju je ikad išao“, piše Marko.
Godine su prolazile, život je činio svoje, a onda je Marku stigla ta famozna notifikacija. Poruka je bila napisana velikim, skoro svim izmešanim slovima. U njoj Dragan pozdravlja sve i potpisuje se imenom i prezimenom.
„Iz te poruke se i dalje mogla osetiti ona njegova stara dobrota zbog koje mi je uvek bio drag. Toliko mi je bilo drago da sam odmah morao da mu odgovorim, napišem par redova gde sam i šta se dešava, čisto nekako da mu olakšam da ne mora posle da pita. U sledećoj poruci mi je poslao i broj da se čujemo preko Vajbera, sa napomenom da nikome ne dajem broj, a kako sam bio u nekom poslu, ne odgovorih mu istog momenta na nju, iako sam je pročitao. Piše mi da mu je zdravlje dobro i da nije više kao što je bilo, svako se bavi svojim životom. Nakon sat vremena mi se izvinjava jer je tek dobio telefon i uči se da ga koristi, kao dete od par godina kaže. Pomislih u sebi koliko je bio blažen tim neznanjem sve ove godine kada uzmem u obzir koliko smo mi vremena proveli buljeći u te ekrane. Odgovorih mu na brzinu da nema nikakvih problema, samo polako, za to uvek ima vremena“, stoji u objavi.
Dragan dodaje i da se seća porodice svog školskog druga, kao i da bi voleo da se sretne sa njim.
„Kaže mi da je pomislio da sam se nešto naljutio na njega čim ne odgovaram, pozdravlja moju majku i brata, i njih se seća. Još mi kaže da se javim kad dođem da pijemo kafu i da se čuvam. Ništa lepše i jednostavnije mi nije mogao reći, a da se oseti njegova duša i biće. Celog života radeći samo najgore i teške poslove, uspeo je da ostane dobra i brižna osoba, nešto što neki ljudi ne uspeju da budu ceo svoj život. Čini mi se da je i u svom tom svom neznanju uspeo da ostane srećan, a zar ti treba nešto više u životu od toga. Prešao si celu igricu a da nisi ni znao da je igraš. Dobri moj Dragane, let mi je sutra, a mi se sigurno vidimo na kafi!“, piše u objavi.
Danas je prvi septembar. Deca upoznaju ljude sa kojima će deliti klupu i prve lekcije i uspomene. Dajte im da pročitaju Markovu poruku – o jednom času iz ljudskosti koji traje mnogo duže od 45 minuta. Traje godinama.
(Izvor: Blic)