Priča kaže da se pre mnogo, mnogo godina jedan čovek odvažio da ode u najopasniji i najnepristupačniji deo Afrike.
Pratili su ga lokalni vodiči. Svi su bili naoružani mačetama, što im je omogućilo probijanje kroz džunglu. Glavno im je bilo da nastave svoj put po svaku cenu.
Ako bi se na njihovom putu pojavila reka, prešli bi je što su brže mogli. Ako bi došli do brda, ubrzali bi korak kako ne bi izgubili ni minut. Ali iznenada su vodiči odlučili da stanu.
Putovanje je trajalo samo nekoliko sati, pa je putnik iznenađeno upitao: “Zašto ste stali? Da li ste već umorni?” Jedan od vodiča ga je pogledao i rekao: “Nije u tome stvar. Mi previše brzo hodamo, duše su ostale za nama. Treba malo da sačekamo da nas sustignu.”
Svi mi u jednom momentu u životu moramo da zastanemo i odmorimo. Da sačekamo da nas naša duša sustigne. To je onaj osećaj da smo stigli u ćorskokak, da smo zašli u rutinu…. Sačekajte da vam se duša vrati.
Ponekad treba samo dobro razmisliti o situaciji u kojoj ste se našli, ali često je potrebno i mnogo više od toga. Kada izgubimo kontrolu nad sopstvenim životom, osećaj tuge ili teskobe okupira nam srce i um. A onda tek stvari počinju da se komplikuju. Kada se nađete u takvoj situaciji, potrebno je da uradite samo ovo:
Stanite. Sve su prilike da previše žurite kroz život. To vam ometa uživanje u životu, ne dozvoljava vam da vaša duša ide u korak sa vama. Najbolje je da pronađete neki miran trenutak (najbolje na kraju dana) i posvetite se sebi, jer to zaslužujete.
Opustite se i zapitajte se: kakav mi je bio dan? Obratite pažnju na svoje misli i osećanja. Setite se o čemu ste tog dana razmišljali, šta ste osećali dok ste komunicirali sa drugim ljudima itd. Za ovo odvojite najmanje pet minuta dnevno – pustite da vas duša sustigne. Mir će biti savršena nagrada za ovaj mali svakodnevni napor.
(Izvor: Stil)