6 NAJGORIH RODITELJSKIH SAVETA IZ NAJBOLJE NAMERE: Ovako deca postaju neuspešna! Prestanite odmah!

FOTO: PIXABAY

Roditelji žele da im deca budu uspešna u životu, pa ih uče stavovima za koje veruju da će im pomoći u postizanju ciljeva. Međutim, mnoge široko rasprostranjene teorije o tome što je potrebno za uspeh pokazuju se kontraproduktivnim: kratkoročno mogu doneti rezultate, ali na kraju dovode do izgaranja i neuspeha.

Advertisements

Saznajte o čemu je reč!

Kažemo svojoj deci: Usredsredi se na budućnost, postigni svoj cilj A treba da kažemo: Živite ili radite u trenutku.

Teško je ostati čvrsto fokusiran. Istraživanja pokazuju da ljudski um 50 posto vremena kad smo budni – luta. A kad nam misli odlutaju, možemo početi da razmišljamo o prošlosti ili brinemo za budućnost – što dovodi do negativnih emocija poput besa, žaljenja i stresa.

Um koji neprestano pokušava da se usredsredi na budućnost – od dobijanja dobrih ocena do prijave na fakultet – biće sklon većoj teskobi i strahu. Deca se bolje snalaze i osećaju srećnije ako nauče kako da ostanu u sadašnjem trenutku. A kad se ljudi osećaju srećnima, mogu brže učiti, kreativnije razmišljati i lakše rešavati probleme.

Pozitivne emocije takođe ljude čine otpornijim na stres, pomažući im da brže prevladaju izazove i neuspehe kako bi se što uspešnije vratili na svoj zacrtani put.

Sigurno je da deca imaju ciljeve na kojima rade. Ali, umesto da ih podstičete da su uvek fokusiraju na ono što je sledeće na njihovoj listi obaveza, pomozite im da ostanu fokusirani na to što sad rade, pa makar to bilo ništa, jer i odmarati se treba naučiti.

Kažemo svojoj deci: Stres je neizbežan – nastavi dalje. Trebalo bi da kažemo: Naučite da se opustite

Advertisements

Danas se stres pojavljuje kod sve mlađe i mlađe dece – brinu se zbog ocena i osećaju pritisak da u školi budu bolji. Način na koji ljudi danas žive često primerom pokazuje deci da je stres neizbežni deo života i da je temelj za uspeh.

Istraživanja pokazuju da deca čiji roditelji izgaraju na poslu imaju veću verovatnoću od sagorevanja u školi nego njihovi vršnjaci.

Decu treba naučiti veštinama koje će im pomoći da budu otpornija na stresne događaje. Iako se radni i životni zahtevi ne mogu promeniti preko noći, a ni trudom jednog čoveka, možemo se koristiti tehnikama kao što su meditacija, joga i duboko disanje kako bismo se bolje nosili s pritiskom i tim tehnikama učili decu.

3. Kažemo deci: Nađi nešto da radiš Treba reći: Zabavite se ne radeći ništa.

Čak i u slobodno vreme, ljudi u zapadnim društvima teže pozitivnim emocijama visokog intenziteta poput uzbuđenja, za razliku od emocija niskog intenziteta poput smirenosti (suprotno od ljudi u zemljama Istočne Azije).

To znači da su rasporedi naše dece često prepuni vannastavnim aktivnostima i porodičnim izletima, ostavljajući jako malo vremena za ‘dosadu’.

Nema ništa loše u uzbuđenju, zabavi i traženju novih iskustava. Ali uzbuđenje, poput stresa, iscrpljuje našu fiziologiju tako da možemo nesvesno podstaći svoju decu da sagorevaju svoju energiju posle škole ili vikendom, ostavljajući im manje resursa za vreme kada im je najpotrebnije.

Poenta nije u tome da ih nikada ne smemo motivisati na razne aktivnosti ili druženja, već da sve bude umereno, te da se deci da prilika da nauče samostalno da se igraju, da budu sami sa sobom i sanjare, naučei da budu srećni zbog sebe, a ne samo zbog spoljašnjih uticaja.

Advertisements

4. Kažemo svojoj deci: Biraj bitke u kojima možeš pobediti. Trebalo bi im reći: Grešite i naučite se neuspehu. Roditelji imaju tendenciju da identifikuju svoju decu s njihovim snagama i aktivnostima koje im prirodno dolaze, a ne kao cele osobe. Kažu da je njihovo dete ‘matematičar’, ‘društvenjak’ ili ‘umetnik’.

Međutim, istraživanje Carol Dweck sa Univerziteta Stanford pokazuje da ovaj način razmišljanja zapravo stavlja decu u male okvire ličnosti i dugoročno smanjuje njihovu želju za isprobavanjem nečeg novog, pogotovo stvari u kojima nisu tako talentovani.

5. Kažemo svojoj deci: Znaj svoje slabosti i budi jak Trebalo bi im reći: Brini se za sebe.

Ljudi su skloni da mišljenju da je samokritika važna za rad na sebi. Tako roditelji često nenamerno uče svoju decu da budu previše samokritični. Samokritičnost povećava verovatnoću da čovek bude teskoban i depresivan kad se suoči s izazovom.

Umesto toga, roditelji bi trebalo da podstiču decu da razvijaju stavove o saosećajnosti prema samom sebi – ponašajući se prema sebi kao prema prijateljima koji treba pažnja i podrška. To jednostavno znači da nauče da ne kritikuju sebe.

6. Kažemo deci: Svet je okrutno mesto, čuvaj se, ti si broj jedan. Trebalo bis im reći: Pokažite saosećanje prema drugima.

Istraživanja pokazuju da su nam od detinjstva nadalje društvene veze najvažnije za zdravlje, sreću, pa čak i dugovečnost, piše Psychology Today. Pozitivni odnosi s drugim ljudima presudni su za dobrobit, što opet utiče na čovekove intelektualne sposobnosti i krajnji uspeh. Dopadljivost je jedan od najsnažnijih preduslova uspeha – bez obzira na stvarne veštine.

Važno je podsticati dečje prirodne instinkte da brinu o tuđim osećajima i da se stave u tuđe cipele. Istina je da je svet okrutan. Ali, ne mora i dalje biti ako se deca uči empatiji, otvorenosti, hrabrosti, te da prestanu govoriti kako je bitno biti najbolji, najuspešniji, najlepši ili najpametniji.

(Izvor: Stil/24Sata.Hr)

Advertisements
Advertisements