Majka koja je presudila ubici svoje ćerke: tragična priča Marijane Bahmajer

Slučaj Marijane Bahmajer (Marianna Bachmeier) i danas se u Nemačkoj pamti kao jedan od najpotresnijih i najkontroverznijih događaja u posleratnoj istoriji nemačkog pravosuđa. Ožalošćena majka postala je poznata širom sveta kao „majka osvetnica“ nakon što je 6. marta 1981. godine u prepunoj sudnici u Libeku pucala u Klausa Grabovskog, čoveka kojem se sudilo za ubistvo njene sedmogodišnje ćerke Ane.

Grabovski je od zadobijenih povreda preminuo na licu mesta. Njeno delo izazvalo je ogromnu pažnju javnosti i otvorilo teško pitanje koje ni danas nema jednostavan odgovor: da li majčinski bol može da opravda uzimanje pravde u svoje ruke?

Tragedija koja je promenila njen život

Marijana Bahmajer je tokom sedamdesetih godina prošlog veka vodila lokalni pab u Libeku i sama brinula o ćerki Ani. Život joj nije bio lak, ali je nastojala da svojoj devojčici obezbedi stabilno detinjstvo.

Ana je bila vesela sedmogodišnjakinja. Međutim, 5. maja 1980. godine njen život tragično je prekinut.

Nakon bezazlene svađe sa majkom, Ana je ranije napustila školu. Na putu do kuće presreo ju je 35-godišnji komšija Klaus Grabovski, lokalni mesar koji je već imao kriminalnu prošlost povezanu sa seksualnim prestupima nad decom.

Prema rezultatima istrage, Grabovski je devojčicu odveo u svoj dom, gde ju je držao zarobljenu. Kasnije ju je usmrtio i pokušao da sakrije telo.

Grabovski je uhapšen istog dana, nakon što je njegova verenica obavestila policiju. Priznao je ubistvo, ali je negirao seksualno zlostavljanje.

Njegova odbrana pokušavala je da odgovornost ublaži tvrdnjama da ga je devojčica navodno ucenjivala. Za Marijanu, koja je morala da sluša takve tvrdnje o svom mrtvom detetu, svaki dan suđenja postajao je nova trauma.

Šest hitaca u sudnici

Suđenje je za Marijanu predstavljalo ogroman psihološki teret. Odbrana je pokušavala da objasni Grabovskijevo ponašanje njegovim zdravstvenim i hormonalnim problemima, što je dodatno podizalo tenziju u sudnici.

Trećeg dana suđenja, Marijana je u sudnicu unela pištolj.

Prišla je Grabovskom i ispalila šest metaka. On je preminuo na mestu.

Kasnije je, tokom psihijatrijskog veštačenja, od nje zatraženo da napiše nekoliko reči. Na papiru je napisala:

„Uradila sam to za tebe, Ana.“

Uz rečenicu je nacrtala sedam srca – po jedno za svaku godinu života svoje ćerke.

Marijana je kasnije objašnjavala da više nije mogla da podnese mogućnost da čovek koji joj je ubio dete iznosi nove tvrdnje i optužbe o Ani.

Javnost duboko podeljena

Njeno delo izazvalo je ogromnu reakciju javnosti.

Jedni su je posmatrali kao majku slomljenu bolom, koja je učinila ono što su mnogi roditelji u sličnoj situaciji mogli da zamisle. Drugi su upozoravali da, bez obzira na okolnosti, niko ne sme sam da odlučuje ko će živeti, a ko umreti.

Slučaj je tako prerastao tragediju jedne porodice i postao velika javna rasprava o granicama pravde, osveti i ulozi sudova.

Pred sudom se posebno raspravljalo o tome da li je Marijana delovala u stanju snažnog afekta ili je pucnjava bila unapred pripremljena.

Sud je na kraju zaključio da je reč o ubistvu sa predumišljajem.

U martu 1983. godine osuđena je na šest godina zatvora.

Život nakon zatvora

Marijana je odslužila deo kazne i u junu 1985. godine puštena na slobodu.

Želeći da pobegne od ogromne medijske pažnje, napustila je Nemačku. Jedno vreme živela je u Nigeriji, gde se udala, a nakon razvoda preselila se na Siciliju.

Kasnije joj je dijagnostikovan rak pankreasa.

Kada je postalo jasno da je bolest uznapredovala, odlučila je da se vrati u Nemačku.

Marijana Bahmajer preminula je 17. septembra 1996. godine, u 46. godini života, u jednoj nemačkoj bolnici.

Prema njenoj želji, sahranjena je u Libeku, pored svoje ćerke Ane.

Priča bez jednostavnog odgovora

Slučaj Marijane Bahmajer ostao je zapamćen upravo zato što ne nudi jednostavan odgovor.

Da li je bila osvetnica, očajna majka ili žena koja je prešla granicu koju nijedan pojedinac ne bi smeo da pređe?

Za zakon je odgovor bio jasan – počinila je ubistvo i za njega je odgovarala.

Za deo javnosti, međutim, ona je zauvek ostala majka koja je, suočena sa nezamislivim gubitkom, odlučila da sama kazni čoveka kojeg je smatrala odgovornim za smrt svog deteta.

Na kraju je ostala sahranjena tamo gde je, po sopstvenoj želji, želela da bude – pored Ane, svoje sedmogodišnje ćerke, čiji je život zauvek promenio njen.