Jednom je živeo stari, mudri samuraj. Imao je grupu učenika i obučavao ih mudrosti i ratnim veštinama. Jednog dana, za vreme obuke, došao mu je mladi ratnik, poznat po svojoj grubosti i okrutnosti…
Njegova omiljena taktika je bila provokacija – vređao je suparnika koji je gubio strpljenje, prihvatao je izazov, ali u besu je pravio grešku za greškom i, naravno, gubio je borbu.
Tako se dogodilo i ovog puta. Ratnik je uzviknuo nekoliko uvreda i počeo posmatrati reakciju samuraja. Samuraj je mirno nastavljao sa predavanjem.
Ovo se ponovilo nekoliko puta. Kada samuraj nikako nije odreagovao i treći put, ratnik je ljut, otišao sa predavanja. Ostali učenici su pažljivo, i sa interesovanjem posmatrali ovu situaciju. Nakon odlaska ratnika, jedan nije izdržao i rešio je da pita učitelja zašto nije reagovao.
– Učitelju, zašto ste tolerisali njegove napade i vređanja? Trebalo je da ga izazovete na borbu – povikao je mladić. Mudri samuraj se nasmešio i rešio da objasni svoj postupak.
– Kada vam neko donose poklon, i vi ga ne prihvatite, gde li će poklon završiti? – pitao je učenike.
– Kod svog vlasnika – odgovorili su oni.
– Isto važi i za zavist, mržnju, uvrede i zlobu. Sve dok ih ne prihvatite, oni pripadaju osobi koja ih je donela – zaključio je mudrac.