Jelena Karađorđević je bila najstarije dete kralja Petra I od Srbije i kneginje Zorke. Udala se za ruskog kneza Jovana Konstantinoviča Romanova, koji je brutalno ubijen u Alapajevsku, dan nakon pogubljena carske porodice u Jekaterinburgu. Njena životna priča ledi krv u žilama i vraća veru u ljudski rod.
Princeza Jelena Karađorđević je rođena 4. novembra 1884. godine. Otac joj je bio budući kralj Petar I od Srbije, a majka kneginja Zorka od Crne Gore, koja je umrla pre nego što je njen suprug seo na srpski presto.
Bila je starija sestra i prvog prestolonaslednika Đorđa (onog koji je abdicirao 1909. godine), i budućeg kralja Aleksandra. Kada se Petar I popeo na tron našeg kraljevstva, ona je zvanično postala princeza Jelena od Srbije. Već je u njenoj mladosti postalo očigledno da je u pitanju jedna snažna i odlučna devojka.
Budući da je još kao devojčica ostala bez majke, ključnu ulogu u njenom obrazovanju i stasavanju imale su tetke, ćerke crnogorskog kralja Nikole I; pre svega, Anastasija Stana Nikolajevna, supruga velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova Mlađeg, i Milica Nikolajevna, žena velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova. Ovo potonja je bila osoba koja je Grigorija Raspućina predstavila carici Aleksandri i time nesvesno pokrenula istorijsku lančanu reakciju koja je dosta doprinela slomu kuće Romanovih.
(Inače, Jelenina majka Zorka je preminula nakon svog petog porođaja 1890. godine, kada je na svet donela princa Andriju, koji je i sam preminuo nekoliko dana docnije; drugo dete Petra i Zorke, princeza Milena, rođena je 1886. godine, a preminula godinu i po dana kasnije.)
Jelena se obrazovala na Smoljnom institutu, sanktpeterburškoj školi za visokorođene devojke. Pamte je iz tog perioda kao slatku, krupnih crnih očiju, veoma tihu i ljubaznu.
Često je sa jednom drugom svojom tetkom, princezom Vjerom Petrović-Njegoš (koja se poput sestre Ksenije nikada nije udavala), posećivala carsku porodicu, a posebno ju je obožavala velika kneginja Olga Nikolajevna, nastarija ćerka imperatora Nikolaja II.
Život joj se promenio kada ju je četvrta tetka koju ovde pominjemo, njena imenjakinja Jelena Savojska, kraljica italijanska, (kao što možete da vidite, crnogorski kralj Nikola I je, ako niste znali, sve svoje ćerke dobro udao), pozvala da joj dođe u posetu; u Italiji je upoznala kneza Jovana Konstantinoviča Romanova koji ju je nedugo potom zaprosio.
Ovo je bio šok za celu njegovu porodicu. Ne zato što su mislili da naša Jelena nije za njega dovoljno dobra, daleko bilo, šta više, mislili da su je izvrsna; šokirali su se zato što je nežni i introvertni Jovan planirao da se zamonaši pre nego što je upoznao Jelenu.
„Pretpostavljam da si čula da je Jovančik veren sa Jelenom od Srbije, to je tako dirljivo. Biće zabavno ako budu imali dece, da li će ih ljubiti? Kako je to gadno!“, napisala je velika kneginja Tatjana, druga ćerka cara Nikolaja II, svojoj tetki velikoj kneginji Olgi Aleksandrovoj, carevoj rođenoj sestri.
Par se tako venčao 21. avgusta 1911. u Sankt Peterburgu, nakon čega je ona krenula na studije medicine na Sanktpeterburškom univerzitetu.
Tokom Balkanskih ratova platila je sa svojim mužem otvaranje bolnice u Vranju, a i sama je došla u Srbiju da pomogne. Na inicijativu supruge ruskog ambasadora, Aleksandre Pavlovne Hartvig, otvorila je u Beogradu sirotište i jaslice, koje su do marta 1914. već imale 80 siročadi. Tokom Prvog svetskog rata o svom je trošku otvorila bolnički voz, i poput mnogih gospi plave krvi otišla na front (ona je konkretno bila u društvu Marije Pavlovne Mlađe, unuke cara Aleksandra II).
U međuvremenu je morala da napusti studije, ne samo zbog rata, već i zato što je 20. januara 1914. rodila svoje prvo dete, kneževića Vsevoloda. Ispostaviće se da je on poslednji muški Romanov koji se rodio na carkom ruskom tlu; kum mu je na krštenju bilo Njegovo Imperatorsko Veličanstvo Nikolaj II lično.
Ćerka Jekaterina je došla na svet 12. jula 1915; od devetoro dece koliko su rodili njen deda, veliki knez Konstantin Konstantinovič Romanov, i baka Jelisaveta Mavrikijevna od Saks-Altenburga, samo im je ona, Jekaterina, na kraju podarila praunuke.
Nakon Oktobarske revolucije, knez Jovan je uhapšen od strane boljševika a Jelena ga je dobrovoljno pratila u sibirskom egzilu, i pokušavala da izdejstvuje njegovo oslobađanje. Prvo je bio zatočen u Jekaterinburgu, da bi uskoro bio premešten u Alapajevsk.
Međutim, on ju je preklinjao da se vrati deci koju je ostavila sa njegovom majkom Jelisavetom, i ona odlučuje da ga posluša. Na neki način. Juna 1918. godine svraća u Jekaterinburg, dolazi u kuću Ipatijevih i zahteva od prisutnih boljševika da simbolično „kleknu“ i puste je da vidi cara, nadajući se da će mu dostaviti pisma od rođaka. Straža ipak ne namerava da učini išta slično: uperavaju puške u nju i „simbolično“ odbijaju zahtev.
Ali, Jelena ne odustaje. Izlazi iz kuće Ipatijevih i peške ide do Amerikanskog hotela oko kilometar dalje, gde se nalazi sedište lokalne Čeke (prve sovjetske agencije za državnu bezbednost). Insistira da je puste kod cara. Toliko je uporna i dosadna da je Čeka hapsi i šalje u Perm.
17. jula 1918. godine, u Jekaterinburgu, u podrumu kuće Ipatijevih, streljani su car Nikolaj II, carica Aleksandra, carević Aleksej (14 godina), velike kneginje Olga (23), Tatjana (21), Marija (19) i Anastasija (17), zatim njihova kuvarica, kućna pomoćnica i doktor.
Zbog zavijanja od tuge likvidirani su i njihovi voljeni psi: Tatjanin francuski buldog Ortino, i Anastasijin kavalirski španijel kralja Čarlsa, Džimi; španijel carevića Alekseja, Džoj, pošteđen je jer nije zavijao. U napuštenom rudniku su iseckani na komade, natopljeni benzinom i spaljeni, dok su veće kosti boljševici uglavnom rastopili u sumpornoj kiselini. Ostatke su sahranili u šumi.
Odmah sutradan, 18. jula, u Alapajevsku dolazi do likvidacije šire porodice Romanovih, među kojima je i knez Jovan Konstantinovič. Ovo se odigrava na posebno brutalan način; boljševičko iživljavanje nad carskom porodicom odigrava se (nadamo se) nakon što su ih ubili, ali njihove rođake čeka drugačije sudbina.
Bacaju ih u rudarsko okno.
Sa izuzetkom velikog kneza Sergeja Mihailoviča kojeg su morali da ubiju pre nego što su ga bacili u rupu, svi ostali preživljavaju pad. Ali ne zadugo. “Čovekoljubivi” boljševici, koji su želeli da izgrade “raj na Zemlji”, bacaju u okno ručne granate.
Sve žrtve umiru sporo, i u velikim mukama; pored muža naše Jelene (koji u tom trenutku ima 32 godine), tu su i njegova mlađa braća Konstantin (27) i Igor (24), zatim Vladimir Pavlovič Palej (21-godišnji pesnik i sin velikog kneza Pavla Aleksandroviča Romanova sa pučankom Olgom Palej), kao i Fjodor Remez, sekretar velikog kneza Sergeja.
A tu su i velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, nemačka princeza iz kuće Hese-Darmštad, unuka britanske kraljice Viktorije, udovica velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, žena koja je svu imovinu deceniju ranija poklonila sirotinji i zamonašila se, zbog čega ju je narod zvao „anđelom čuvarem Moskve“, i koja je kanonizovana od strane Ruske pravoslavne crkve kao sveta prepodobnomučenica; tu je i njena prijateljica, monahinja Varvara Jakovljeva koju je RPC takođe proglasila za sveticu.
Vratimo se na Jelenu. Tokom njenog zatočeništva, boljševici su joj doveli devojku koja je tvrdila da je Anastasija, najmlađa Nikolajeva kći; Jelena je negirala da je prepoznaje i straža ju je odvela.
Oktobra 1918. godine švedske diplomate uspevaju da spasu veliku kneginju Jelisavetu Mavrikijevnu, njeno dvoje najmlađe dece, Đorđa i Veru, kao i Jovanovu i Jeleninu decu, Vsevoloda i Jekaterinu. Od smrti su pobegli švedskim brodom “Angermanlandom”.
Za to vreme, ona je i dalje bila u zatvoru u Permu, sve dok je norveške diplomate nisu locirale i izmolile njeno oslobađanje. Nakon toga je prebačena u moskovski Kremlj, da bi se konačno 1919. godine preko Petrograda i uz pomoć Norvežana prebacila u Švedsku, gde se ponovo srela sa svojom decom i svekrvom.
Posle toga se sa decom preselila u Nicu, gde je živela do smrti, koja je nastupila 16. oktobra 1962. godine. Do kraja je bila verna svom divljački ubijenom suprugu: nikada se više nije udavala.
(Izvor: Stil / Dnevno.rs / Sputnjik)