Ne možemo više da promenimo ono što se dogodilo. Najbolje što možemo da uradimo za svoj duševni mir jeste da prestanemo da nešto čvrsto zadržavamo u sebi.
„Grešiti je ljudski, opraštati božanski“, citat je engleskog pesnika Aleksander Poupa i opisuje svu važnost ljudskog opraštanja. Oprostiti ne znači prihvatiti izvinjenje za ono nešto loše učinjeno, nego oslobodili se tereta kako bismo slobodnije i neopterećenije koračili dalje kroz život.
Ali, nažalost, danas mnogi umesto da praštaju biraju liniju manjeg otpora, te se sam udalje od osobe koja ih je povredila. Ponekad se držimo one: „Zašto bih oprostio ako mi se čovek koji me povredio nije ni izvinio“, jer to znači da nije uvideo svoje greške i da mu nije ni žao, što zapravo nije važno.
Šta se dešava kada ne praštamo? Jedna priča to najbolje objašnjava.
Učiteljica je tražila od učenika da u školu donesu u vrećici nekoliko krompira, a da na svakom krompiru napišu ime osobe kojoj nisu oprostili. Kad su deca to uradila, učiteljica im je dala drugi zadatak a to je, da sad tu vrećicu sa krompirima nose sa sobom stalno gde god krenu, dve nedelje.
Učenici su tako i uradili. Međutim, svakim danom se osećao neprijatan miris iz vrećice, jer su krompiri počeli da se kvare. Što je više vreme prolazilo, miris je postajao nepodnošljiviji.
Kada su zavrišli zadatak, učiteljica je pitala učenike kako su se osećali dok su nosili vrećicu. Deca su počela da se žale kako im je smetala, nekome je bila teška, a svimaje smetao neprijatan miris koji je dolazio iz te vrećice.
Tada im je učiteljica objasnila:
„Kako god ste se vi osećali, isto tako se osećaju vaša srca spram osoba kojima niste oprostili. U vašim srcima će uvek biti težine, imaćete uvek neke smetnje i nemire, iz vaših srca izbijaće mržnja i neprijateljstvo kao što je smrad izbijao iz kese. Ako niste u stanju da dve nedelje nosite vrećicu trulih krompira, zamislite ljude koji čitav život u svojim srcima nose mržnju i pokvarenost prema ljudima i kada ne opraštaju.
(Izvor: Stil)