Koliko život može biti nepravedan i težak svedoči ispovest žene koja se napatila od ranog detinjstva, a danas je se kako kaže stide rođena deca.
Već smo pisali o Jovani (13) kojoj je cela porodica umrla za kratko vreme, ali je imala tu sreću da u su je usvojili divni ljudi koji su joj pružili toplinu porodičnog doma. Međutim, nemaju svi ovakvu sreću, a u to nas je upravo uverila teška ispovest žene koje se kroz život napatila.
Kako, kako je uopšte moguće da jedna žena do svoje 77. godine života može da podnese toliko strahota koje se jedna za drugom nižu otkako se rodila? Žena po imenu Maja imala je težak život do samog detinjstva, a nadala se da će kada budu imala svoju porodicu stvari biti bolje, međutim…
“Pored živih roditelja, ja sam u samostalan život kročila iz ustanove za nezbrinutu decu. Ne znam ko je prema meni bio veći monstrum – roditelji, maćeha ili rodbina koja me nije prihvatala. Bila sam im služavka i pre sedme godine života. Znala sam samo za batine, ponižavanje, glad i pocepanu odeću. To je trajalo jako, jako dugo. Sama sam se javljala u razne ustanove, plakala tamo, ali me nisu doživljavali, vraćali su me kući”, započela je svoju tužnu ispovest Maja za Moje Vrijeme.
Bila je, kaže, toliko gladna da nije mogla da spava. “Tiho i polako ustala bih i pokušala da uzmem malo hleba koji je drugima ostao, i kako sam ga dohvatila, jedan roditelj me čuo. Šta mi je napravio, nije za pričanje. To je trajalo do moje desete godine, kad me nastavnica pitala zašto ne radim fizičko – bilo me sramota jer (nikad!) nisam imala gaćice, nego sam si ih sama pravila od marame koju sam našla na ulici”, priseća se Maja svog teškog detinjstva.
Odlazak u dom za nezbrinutu decu
Srećom je imala razumnu nastavnicu, koja joj je zasigurno spasila život. “Nakon što sam joj rekla da nemam ni gaćice, otišla je sa mnom do mojih roditelja. Saznala je da me tuku, vezuju za sto i da me teraju da ležim na podu kao pas. Kad sam drugi dan došla u školu i kad je videla da sam sva crna od batina, a da nisu zarasle ni stare rane, odmah se pobrinula da odem u dom”, ispričala je.
Tamo je napokon prodisala. Bila je marljiva, pomagala je u kuhinji, prala podove i time zaradila sitne nagrade, koje su njoj bile velike kao kuća.
“Svi su me voleli, toliko da su mi neki i zavideli. U domu sam zaradila i prvu haljinicu i cipele! Ali, sreća nije potrajala – deca koja su imala žive roditelje oni su trebali da im plaćaju dom, a moji su pred kraj moje srednje škole otišli u inostranstvo – jedan u Mađarsku, drugi u Austriju. Nisam mogla da dođem do njih, a rodbina je odbila da mi pomogne”, sa tugom u glasu priča Maja pda dodaje:
“Tada su me slali od jedne do druge porodice dok nisam završila srednju, s odličnim uspehom! Ali, bez igde ikoga i ičega, nisam znala kuda. Prvo sam živela kod nekoliko prijateljica, i nakon mesec dana zadnji put sam se obratila rodbini u rodnom mestu da me primi, ali odbili su me”, priseća se gospođa Maja.
Neverovatan sled događaja
Ono što je usledilo zvuči kao scenarijo za film. “Hodam po ulici i plačem. Tada sretnem zgodnog dečka koji me pita šta mi je – ja sam mu ukratko sve ispričala i on me pozvao u bioskop. Pristala sam i putem se predomislila, rekavši da nemam gde da spavam i da kasnije više neću imati prevoz do grada iz kojeg sam došla.
Rekao mi je da ne brinem i obećao da će me odvesti svojim roditeljima. Kad smo im došli pred vrata, ja plačem i ne želim da uđem, sve dok njegovi nisu izašli i pitali ga šta mi je napravio. On se kleo da nije ništa. Sećam se da je napolju bila zima, počeo je da pada sneg, a meni se pokvasio karton na đonu baletanki”, opisuje prvi susret sa budućom svekrvom.
Uvela ju je u kuću, kadu napunila toplom vodom i dala joj svoju spavaćicu. “Rekla mi je: Ne boj se dušo, spava ćeš sa mnom. Ostala sam kod njih, silno su me zavoleli, a ja sam bila srećna što imam mamu i tatu. Nakon dve nedelje predložili su nam da se venčamo. Oboje smo bili srećni i nakon pristanka su nas ostavili same na dva dana. Nagovorio me nekako da zajedno spavamo, a potom smo se zaista i venčali”, opisuje gospođa Maja.
Malo mira i blagoslova
Svi su živeli u jednosobnom stanu. Njegovi su, napominje, bili pošteni i vredni. Skromno se jelo i oblačilo, ali mira i blagoslova bilo je na pretek. Nakon godinu dana je rodila prvo dete i potom se zaposlila, pa su otišli u podstanare, a tri godine kasnije stiglo je i drugo dete.
“Nedugo zatim umro jedan roditelj mog supruga, a ubrzo i drugi. Preselili smo u njihov mali stan. Radila sam kao lavica, ali mom mužu je postalo dosadno. Započeo je vezu sa svojom kolegicom s posla. Kad sam saznala krenuli su problemi, ali sve sam trpela samo da sačuvam decu od zla koje sam ja prošla. Vreme je prolazilo, a onda sam se jednog dana vratila s posla i muža našla – mrtvog. Moždani. O moj Bože! Nikoga svog nemam, deca mala, porodica se skupila, svi se nudili pomoći, pa na kraju od toga ništa. Opet je sve bilo na meni”, nastavlja svoju strašnu priču.
Tada je počela da čisti tuđe stanove, stepeništa, po noći je kuvala i peglala. Ubrzo je našla još jedan dodatni posao. Kupila je auto, položila vozački, bez auta nije mogla sve to da postigne. Kad su deca došla u pubertet, opet problemi.
Ko se koga treba stideti?
“Decu sam terala samo na učenje, bilo je teško – hoće, pa neće, pa momci, pa devojke. Jurila sam za njima, pratila sve, oni se odupirali, svađali se sa mnom, ali nisam popuštala! Vređali su me i terali od sebe, ali sve sam izdržala. Htela sam da budem dobar roditelj i svojim primerom im pokažem kakvi bi trebali da budu.”
“Cenili su me svi koji su me poznavali. Gde god sam tražila pomoć bilo koje vrste, dobila sam je. A moja deca, oni su danas odrasli, školovani i zaposleni ljudi i imaju svoje prekrasne porodice. Nažalost, mene se stide i u njihove kuće nisam dobrodošla. Ali, evo, prođe život, prođe pola veka brige za decu, ja nekako živim puna staračkih tegoba. Naučila sam da svako vreme nosi svoje breme, pa guram dalje”, završila je svoju ispovest Maja.
(Stil)