Bio je to veliki događaj, 29. jul 1981. godine kada su se venčali princ Čarls i Lejdi Dajana. Na televiziji je svečana ceremonija prenošena uživo. Sedeći u širokim i bezličnim haljinama, bez treptanja ceo događaj su pratile dve žene. One nisu pričale, od uzbuđenja su ispuštale samo krike.
“Da je sreće, njih dve bi sada bile tamo,” pomislila je medicinska sestra koja je u to vreme radila u menalnoj ustanovi u kojoj su boravile dve rođake kraljice Elizabete.
Nerisa i Ketrin Bouz Lajon bile su sestre od ujaka kraljice Elizabete, a od 1941. godine one su bile zatvorene u ustanovi za mentalne bolesti u Sariju.
Za javnost one nisu postojale. Zašto? Zato što se tih godina deca sa poremećajem u razvoju smatrala kao kazna za greh. Kao da se u porodici dešava nešto što ne sme da se desi, nešto poput incesta…
Zato su ove dve žene, još kao devojčice smeštene u ovu zabačenu bolnicu dok ih je porodica sasvim odbacila.
Medicinski radnici su pričali da kada bi se kraljica pojavila na televiziji, njih dve bi po komandi skakale i poklanjale se do poda, jer su bile naučene da to rade.
Nesrećne sestre nisu čak posedovale ni svoju odeću, nego su oblačile haljine koje su bile poklanjane toj ustanovi. One su bile toliko zanemarene i odbačene da javnost čak nije ni znala da je Nerisa umrla. Sahranjena je samo sa brojem i krstom na kojem je pisalo njeno ime. Tek godinama kasnije, podignut joj je nadgrobni spomenik.
Ketrin je doživela dubok starost, ali je u pomenutoj ustanovi živela sve dok je ta ustanova radila. A šta je kasnije sa njom bilo, javnosti nije poznato.
Što se samog doma tiče, on je zatvoren 1997. godine, a spekuliše se kako je u njemu bilo manjak radnika, te da su mnogi od njih zlostavljali svoje štićenike.
(Stil)