Htela sam to dete, uživala u trudnoći koliko sam mogla. A onda je došao porođaj. Porodilište, porobilište, puno trudnica spremnih da na svet donesu čudo. Ali osim sreće, svaka oseća srepnju, a ponajviše strah i stid. Da, stid!
Počinje porođaj, ja prvorotka: Guram, jer nemam kud. “Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš,” viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija.
Bol je nepojmljiv, kosti mi se razdvajaju, ja vrištim. “Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš,” viče ona, a onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: “Ona ne sarađuje uopšte!” Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: “Cccccc!” čujem je kako cokće.
Osećam se, osećam, osećam… Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku… Kako je moguće da mi se jedan od najlepših dana u životu pretvori u jedan od najgorih…
Ovakvu ili sličnu situaciju prolazi skoro svaka druga porodilja u Srbiji. Zašto se na porodilju viče? Zašto se u porodilištu neke osnovne stvari ne mogu objasniti normalnim tonom?
Kod nas se o ovome ne priča. Žene ćute. Kažu, hvala bogu pa smo izvukle živu glavu. Ali u svetu se ovakvo ponašanje zove: zlostavljanje i maltretiranje na porođaju! Istraživanje sprovedeno u SAD kaže da je 17% žena iskusilo neki oblik nasilja u porodilištu. Na njih se vikalo, one su ponižavane, one su zanemarivane….
Loše iskustvo prilikom prvog porođaja po nekad odvrate žene od želje da rode drugo ili treće dete. Većina porodilja koje po drugi put rađaju dete, osećaju parališući strah jer znaju “šta ih čeka”. Da li ste i vi jedna od nas? Podelite sa nama svoje iskustvo u komentarima ispod teksta!
(Stil)