Jedna od večito gurćih tema u kojima su mnogi spremni na polemiku i raspravu u Srbiji svakako je pitanje staračkog doma.
Kada roditelji ostare, da li ih treba čuvati kod kuće i brinuti o njima do poslednjeg trenutka ili je pametnije pronaći dobar dom za negu starih i smestiti ih tamo?
Ovo pitanje smo postavili našim čitaocima na Fejsbuku i evo kakve odgovore smo dobili!
„Pitanje je isto kao da pitate da li bi dete ostavili u vrtiću dok ste na poslu“, glasi jedan komentar.
I zaista, bilo je komentara kako je i nas trebalo ostaviti u Domu za nezbrinutu decu, kako su se oni za decu žrtvovali a deca za njih ne žele… Čini se da mnogi nisu obavešteni da se iz staračkog doma može izlaziti svakog dana, baš kao iz vrtića…
„Ako može dete da ide u vrtić, ja ove ustanove za stare ljude nazivam vrtić za bake i deke“, nadovezala se jedna gospođa, dok smo kroz nekoliko komentara ličnog iskustva shvatili da je potpuno besmisleno mučiti i sebe i starog roditelja.
„Jesam, smjestila sam majku… Brinula sam se o njoj koliko sam mogla kao sama invalid i onkološki bolesnik, mučila se, presvlačila je i hranila pošto je bila nepokretna do onog trenutka kada mi je rekla: „Gospođo, nemojte me vi presvlačiti, doći će moja Irena pa će ona.. Zašto vi mene ne pustite kući kod moje djece“, i kada sam shvatila da ona više ništa ne zna… I da joj je svejedno…“, napisala je jedna žena svoje iskustvo.
Ipak, kao što reče jedan od komentatora, „mi Balkanci smo vaspitani da se mučimo“. Ispod pitanja u nizu su se ređali kategorički odgovori „NE, NIKADA“, bez ikakvog daljeg objašnjenja.
Najviše je onih koji bi čuvali svoje bolesne i stare roditelje u svom domu, ali ako za to imaju uslova – i prostora, i vremena, i resursa. Nažalost, najčešća je situacija da prostora nema, a da svi moraju da rade i da zarade, a čest je slučaj da su bolesti takve da ukućani jednostavno ne mogu da pruže odgovarajuću negu.
A šta kada misle ljudi za sebe kada je u pitanju starački dom?
Najviše nam je pristiglo komentara kako bi voleli da ih deca tamo smeste, kako ne žele da ih opterećuju svojom starošću, problemima i bolestima, čak i da će sami sebi obezbediti da odu u neki fin dom za stare.
Biće da je suština koja je presudna za donošenje odluke – čisto individualna i određena prioritetima.
„Kakva su deca danas, nekima bi starački dom bio spasenje.“
„Dok mogu da se staram o sebi ne, ali kad počnem da se gubim i kad mi treba pomoć 24 sata vreme je, moji roditelji su bili svesni do zadnjeg dana i ja sam bila pored njih.“
„Ako bih morala zbog obaveza prema poslu bih, zato što nikog nije briga za stare, ladno ostaneš bez posla“.
„Ja bih otišla da deci ne remetim mir i da budu sretni, svoje roditelje nikada, do zadnje minute bila uz njih. Roditelji su jedini prijatelji svojoj djeci, ali…“
„Udomljavaju se psi lutalice, a roditelje u dom kada im najveća pažnja i briga treba. Roditelji koji odu u dom uglavnom brzo završe jer ih niko ne gleda čak im je i poseta zabranjena osim određenim danima da bi ih mogli malo srediti da se ne vide kako izgledaju ostalim danima. Lako je pričati ja ću u dom dok nikome još nije potreban, baš me zanima kako ćete se osećati kada stvarno o tome budu odlučivala vaša deca, a vi se kao slažete jer nemate drugi izbor.“
„Zašto ne, znam kako funkcionišu. Ako nisu sposobni za samostalan život, a deca, znamo i sami da uglavnom ne mogu da im pruže ni nege ni pažnje koliko treba, naravno, moraju se stalno obilaziti i brinuti o njihovim potrebama. Puno ljudi živne kad dođe u dom. Za taj novac imaju obroke, plaćene račune, društvo, negovateljice, vešeraj, frizere, spremačice, osnovnu medicinsku pomoć…“
„Zašto bi moja majka pored svog stana koji je zaradila, živela u domu? Ako je ona nas presvlačila, hranila, odvajala od usta da uvek imamo sve najbolje, pa valjda je zaslužila da je ispoštujemo kad bude stara. Kako se ona snalazila zbog nas, snalazićemo se i mi zbog nje“.
„Morala sam tatu staviti jer nisam mogla da mu dam medecinsku pomoć kući. Plakala sam svaki dan mesec dana. Živeo je samo još 6 meseci, ali sam stalno išla kod njega. Čak sam bila sa njim kada je umro. Manje sam plakala onda nego kada sam ga stavila u dom.“
Jedno je sigurno – ako su roditelji svesni, svakako je najbolje i najlepše ispoštovati njihovu želju, ali opet, sve se svodi na mogućnosti…
Možda je baš zato ovo jedna od tema o kojima se nikada ne može razgovarati bez polemike… A šta vi mislite?
(Stil)