VI IZ UNUTRAŠNJOSTI, VRATITE SE KUĆAMA! Ispovest koja je PODELILA Srbiju

FOTO: PIXABAY

Milica Vučković naporno radi još od svoje 20-e godine. Od jutra do mraka, teške fizičke poslove koji nemaju nikakve veze sa njenom strukom. Svih 10 godina, koliko zarađuje za sebe, Milica radi na crno. Danas ima 30 godina i ni jedan dan radnog staža, a ni dovoljno novca da može da kaže da živi normalno i opušteno.

Što se zakona tiče, ona nikada nije ništa radila, niti jedan dan, niti jedan minut, čak ni jednu sekundu. Za Blic Milica otkriva kako su prethodnih 10 godina izgledale.

„Tokom dela srednje škole i tokom čitavih studija radila sam u kafiću, sve ukupno, deset godina. Od tih deset godina radila sam, okruglo deset, neprijavljena, na crno, te tako sada imam završen fakultet, 30 godina, i nula godina radnog staža, kao i većina ljudi iz moje okoline koja se odlučila da studira bilo kakve humanističke nauke“ kaže ona i dodaje: „Ja sam, konkretno, završila slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, i član sam umetničkog udruženja ULUPUDS sa statusom samostalng umetnika od pre par godina“.

Ova mlada umetnica objašnjava i da udruženje ULUPUDS svojim članovima mesečno isplaćuje doprinose i zdrastveno i penziono osiguranje ukoliko nemaju prihode veće od 300 evra mesečno. To je lepo i plemenito, rekli bi mnogi, ali problem je u sledećem:

„Kada imate 300 evra, smatra se da možete samostalno da egzistirate. Jasno je da je više od polovine te sume prosečna visina rente u Beogradu. Tako, većina mladih ljudi koja se bavi tim ‘sasvim nebitnim’ društvenim naukama završava u ugostiteljstvu. Čak postoji i vic o tome koji glasi ‘ne razgovaram često sa ljudima koji se bave umetnošću, a i onda kada to činim najčešće kažem – produženi sa mlekom i čašu vode’. Brojni studenti uglavnom pribegavaju poslu u ugostiteljstvu jer je naizgled idealan za ovaj period života. Radite tri do četiri dana nedeljeno i lako se uklapate sa predavanjima i ispitima“.

Naći studenta da radi ovaj posao odgovara i poslodavcima. Tri studenta koji se rotiraju i rade po tri dana i koja ne treba prijaviti je idealan scenario. Bonus na to je dnevnica od 10 evra jer im je to dovoljno, studenti su. Ali i studentima rastu dnevni i osnovni troškovi. Iz kafića sele se u razne prodavnice, marketing…

„Naježim se kada čujem: Vi iz unutrašnjosti se vratite svojim kućama“, – navodi Milica i dodaje:

Advertisements

„Budući da živimo u državi koja je centralistička, te tako svi mladi ljudi iz svih gradova dolaze najčešće Beograd i Novi Sad na studije. Kako u domovima nema mesta, i kako nemaju svi tetku u Beogradu, a i oni koji su iz Beograda nekada nemaju egzistencijalne uslove i prinuđeni su da odu iz svojih domova na ovaj ili onaj način, dakle svi ti mladi ljudi žive kao podstanari, plaćajući rente od svojih dnevnica, jer tamo negde, u odavno umrlim gradovima južne i istočne Srbije, njihovi odavno bez posla roditelji nemaju način da pošalju bilo kakvu pomoć od tegle ajvara. Šta više, znam i za veliki broj studenata koji svojim radom pomažu i svoje porodice“.

Čak ni paketi puni kolača, ajvara, sarmi koje smo nekada vukli, ili gledali druge kako vuku sa autobuskih i železničkih stanica više nisu česta pojava. Milica Vučković, koja je rođena Beograđanka, ne živi ništa lakše od bilo kod studenta iz unutrašnjsti.

„Zato, kada čujem onaj uvreženi beogradski komentar, kako svi kojima je teško mogu ‘da se vrate svojim kućama’, u sve naše zaista prelepe i nažalost zapuštene Despotovce, Zaječare i Valjeva, a za to vreme ćemo studirati mi, koji za to, razume se, imamo privilegiju, naježim se. Naježim se koliko zapravo često čujem taj komentar“, iskrena je Vučkovićeva i dodaje da „isti ti ljudi koji imaju nekretninu u velikim gradovima, sada u ovim mesecima neće studentima ‘oprostiti’ rentu jer neretko samo od rentijerstva i žive, naravno, neplaćajući porez“.

Za kraj, Milica navodi da za nju sutrašnjica predstavlja veliku neizvesnost. Otvoreno kaže da je dočekuje uz svakodnevno dovijanje i dozu cinizma.

„Ja se, po završetku studija nisam nadala ničemu, i nastojim tome. Nenadanju. Živim tako što osmišljavam svoju svakodnevicu iz dana u dan. Izdala sam i roman za relevantu izdavačku kuću, ali od tog romana najviše zarađuju monopolski lanci knjižara, skoro sedamdeset posto, posle toga nešto malo zaradi izdavač, a na kraju zaradim ja, ispod evra po knjizi. U slikarstvu se snalazim, prodajem slike, naravno, na crno“, kaže Beograđanka.

(Izvor: Mondo)

Advertisements