I što se nikako ne govori familiji kad dođeš u zavičaj
“Nije lako kada si daleko od kuće. U tuđini si stranac a kako vreme prolazi, stranac postaješ i tamo odakle dolaziš”, glasi tek početak ispovesti našeg gastarbajtera koja nikog nije ostavila ravnodušnim na mrežama…
“Kreneš iz Srbije u potrazi za boljim životom i skrasiš se negde na Zapadu. Pre polaska istreseš svu ljutinu na Srbiju zbog svog odlaska tek toliko da bi ti bilo lakše da odeš. Tamo na Zapadu skrasiš se u nekom stanu od 40-50m2, pronađeš posao 50 km daleko, ustaješ u 5 vraćaš se nazad u 17. Plata fina ali se ne može puno trošiti jer tu si da zaradiš i da uštediš. Nema kafana, društva, pečenja i dolazaka kući posle 23…
U krevet se ide najkasnije u 21. Godine lete a ti to ne primetiš jer ti stanje na bankovnom računu kaže da si na pravom putu. Vidiš kako drugi grade u onoj Srbiji na koju si bio ljut pa i ti za njima. Na Zapadu radiš, u Srbiji gradiš a kad gradiš onda je para uvek malo pa se mora s vremena na vreme i vikendom raditi. Plate pošteno, govora nema. Jedva čekaš 25 dana godišnjeg da odeš do domovine da završiš još nešto oko kuće i dogovoriš s majstorima nove poslove, preneo je ispovest sajt Svi Srbi u Parizu, koji okuplja naše ljude koji žive i rade u Francsukoj.
Godišnji prođe, moraš nazad u 50m2 ali nije problem, naviklo se. Godine lete, kuća u Srbiji sve veća i lepša a tebe sve manje u istoj…Ove godine nećeš nigde ići trošak je veliki a konto se taman ispraznio. Deca više u Srbiju i ne idu jer slabo koga tamo poznaju a i šta će u Srbiji kad su baba i deda umrli. I dalje vredno radiš jer treba šta imati kad se u penziju ode a i ta penzija vrlo brzo stigne, brže nego sto si ikad mislio. Eto te kao penzionera nazad u Srbiju u svoju vilu da konačno počneš živeti tim boljim i lepšim životom ali te malo strah jer osetiš da nešto oko srca preskače.
Ostalo je još nekoliko zdravstveno neizvesnih godina a na tebi starom teret održavanja 400m2 prelepe vile. Misliš onako da se utešiš :“Kad nisam ja uživao, uživaće barem deca“. A deca, već odrasli poslovni ljudi bez neke jake povezanosti sa Srbijom nemaju kud nego vilu staviti u oglase kada posahranjuju roditelje…
Tu se i završava priča o potrazi za boljim životom tamo negde na hladnom Zapadu, negde u nekim Frankfurtima, Kopenhagenima, Briselima, Berlinima, Lucernima, Ofenbasima… Ostaće vila kao uspomena na jednog tatu i mamu a u vili novi vlasnik, onaj koji nije iz Srbije mrdnuo…
(Izvor: Kurir)