Princ Đorđe Karađorđević ponovo budi interesovanje i divljenje Srba. Za to su krive popularne TV serije „Senke nad Balkanom“ i „Kralj Petar I“ u kojima se pojavljivao njegov lik. Ovo je priča o čoveku kog je srpsko stanovništvo obožavalo.
Princ Đorđe koji se „odreče“ prestola u korist svog brata Aleksandra i tako zauvek promeni istoriju Srba i Srbije bio je omiljena ličnost u srpskom narodu, posle kralja Petra daleko najomiljenija.
Nosio je ime svog pradede čuvenog vožda Karađorđa, a na njega je bio prgav i nagao, neobuzdan, nesalomiv, Srbenda prava, patriota do koske i hrabar poput kralja Leonide. Sve to su Srbi znali, zbog toga su ga voleli i poštovali i tolerisali njegovu narod, ljubavne avanture, poneka pijanstva, pa čak i ubistvo koje je počinio…ili nije.
Đorđe je zbog svih gore navedenih vrlina ili mana, zavisi iz kog ugla se posmatra bio najzagonetnija ličnost u Srbiji. I ako najstariji sin omiljenog srpskog kralja Petra Oslobodioca Karađorđevića nije vladao Srbijom, to pravo mu je po nekim istorijskim spisima oduzeto, a po zvaničnim sam se odrekao prestola u korist brata Aleksandra.
Ipak ostaje jedna činjenica koju niko ne može da pobije, a ona glasi da je Đorđe uvek bio sa svojim narodom, da od njega nije bežao, s njim je prolazio golgotu Prvog svetskog rata, put preko Albanije, front, a i ostao je u Srbiji i posle Drugog svetskog rata i ponekad se viđao sa Josipom Brozom Titom.
Uvek svoj i uvek po principu: „što na um, to na drum!“
Princ Đorđe je rođen 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru knjaza Nikole, svoga dede po majci. Nakon njene smrti 1894. godine porodica se preselila u Ženevu, u ulicu Monetije br. 10, gde je Đorđe proveo naredne četiri godine. Nakon toga, njegovo novo odredište bila je Ruska imperija: tamo je pohađao vojnu školu, kao pripadnik Kadetskog korpusa cara Aleksandra II.
Prestolonaslednik je postao nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka njegove dinastije na vlast; prekinuo je školovanje i došao u Srbiju.
Mihailo Petrović Alas, njegov profesor matematike, često ga je vodio na pecanje, a koliko je bilo duboko prijateljstvo Đorđa i čuvenog Alasa spoznaćete u nastavku teksta.
Za vreme Aneksione krize (nakon što je Austrougarska 1908. godine pripojila Bosnu i Hercegovinu) davao je neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Habzburzima, a na Pozorišnom trgu (sadašnji Trg republike) spalio zastavu Dunavske monarhije.
Događaj iz 1909. godine prema zvaničnoj istoriji, onoj bar koju učimo u školama ukloniće ga iz linije nasledstva. Đorđe je tad u naletu besa, šutnuo u stomak svog slugu Kolakovića, koji je od tih posledica kasnije preminuo.
Prema nezvaničnoj istoriji Đorđe je napao Kolakovića jer je odao njegovu tajnu ljubavnu vezu njegovom bratu Aleksandru koji ga je zbog nje ucenjivao.
Bilo kako bilo udario je Kolakovića, nesrećni čovek je preminuo, a Đorđe abdicirao. To su sve jedva dočekali tadašnji „gospodari“ u Srba Nikola Pašić, Apis i ostala svita koja je više volela sa Aleksandrom, jer su smatrali da će s njim „lakše“.
Ostaće upamćen i sukob princa Đorđa sa gospodarom iz senke generalom Petrom Živkovićem kojeg je javno prozivao da je, kako ga je sam zvao „pederčina“.
Prema mnogim istoričarima odricanje od prestola princa Đorđa značajno je uticala na sudbinu Srbije i Srba jer, prema njihovim rečima Đorđe nikada ne bi stvarao Jugoslaviju, već isključivo Srbiju.
Austrougarska štampa je imala poseban pik na njega, a nakon abdikacije, u „Politici“ ste mogli da pročitate da je na delu bila zavera protiv mladog Đorđa:
„Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji, uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji“.
HEROJSTVO U VELIKOM RATU!
Da nije samo hrabar na rečima dokazao je tokom Prvog i Drugog balkanskog, a posebno tokom Prvog svetskog rata. Teško je ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine, gde se istakao svojim herojstvom.
Za razliku od mlađeg brata koji vojnu nikada nije video izbliza, stariji je bio u borbenom stroju sa senima svojih predaka.
Ratni dopisnik pariskog „Žurnala“, Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine:
„Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.
— Šta v … – vi ovde? — podviknuo je on. — Mi smo u rezervi. — Švabe samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku! — Nemamo naređenje. — Gde je zapovednik? — Ubijen! — Za mnom… Ja ću vam biti zapovednik.
Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda izvukao sablju:
— Vojnici! — viknuo je — ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja! Neka hrabri pođu za mnom!
I dalje na konju, on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim. Princ Đorđe na konju bio je izvanredna meta i neprijateljski meci bili su usmereni na njega. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ojačane, ponovo kreću na neprijatelja koji, sa svoje strane, okleva a potom počinje da se povlači. Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen. U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.
Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili:
— Ne bojte se ništa — kaže im on — oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen! … Nek crknem, ono nije ništa! Živela Srbija!
Zahvaljujući neverovatnoj sreći, zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ. Ovo je drugi put, od početka rata, da je princ Đorđe ranjen“, pisao je RTS u tekstu pod naslovom „Sablja kraljevića Đorđa“.
GOLGOTA PRINCA ĐORĐA NAKON VELIKOG RATA!
Njegova golgota nije završena s krajem Velikoga rata, naprotiv. Rođeni brat i onaj general, kako ga je Đorđe nazivao „pederčina Živković“ su ga 1925. godine stavili u psihijatrijsku bolnicu u Toponici kod Niša, možda zbog straha od narodne ljubavi prema njemu.
Tu je ostao sve do 1941. godine, kada su ga, velike li ironije iz nje oslobodili Hitlerovi nacisti.
Hitler mu je, prema predanjima nudio da bude kralj okupirane Srbije, bio je to Adolfov pokušaj da se reši Nedića, Ljotića i ostalih a da Srbe tako smiri što će na čelo Srbije postaviti njihovog idola.
Ipak, Đorđe je tu ponudu odbio bez razmišljanja, kao i ponudu da se vrati i živi na Belom dvoru.
Mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji objavljenoj krajem šezdesetih godina, tragediju ovog ličnog oslobađanja od strane okupatora opisao je ovim pitanjem: „Zar je trebalo da ceo jedan narod, narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu, da bih je ja stekao?“
Rat je proveo u u centru Beograda, po svemu sudeći u svom stanu u Jevremovoj ulici, ali nikada ni jednim potezom nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Pritom, bio je jedini Karađorđević u otadžbini.
Kada je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije oslobodila Beograd, princ Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi, a ovaj mu je ponudio državni automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, objasnivši da mu je dovoljan bicikl koji ionako već ima.
Komunisti (čitaj Josip Broz Tito) koji su svim ostalim pripadnicima dinastije zabranili povratak u zemlju njemu su dozvolili da ostane. I to ne zato što su nameravali da ga koriste u propagandne svrhe: vrlo malo ljudi je zapravo uopšte znalo da je on tu.
Pored toga, niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije primetio njegovo navodno ludilo, pa se nameće zaključak da ga je brat na pravdi Boga držao u psihijatrijskoj ustanovi.
Inače, Đorđe se u poznijim godinama oženio Radmilom Radonjić, ali zakonitu decu nije imao. Preminuo je 17. oktobra 1972. godine u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu. Pored njega je 1993. godine sahranjena i Radmila.
DRUŽBOVANJE S MIKOM!
Pošto mu nisu dali ratni raspored, Đorđe Karađorđević je sa ađutantom Mikom Alasom i šestoricom vojnika lutao od položaja do položaja i od jednog štaba do drugog.
Mladi princ Đorđe Karađorđević vrlo brzo se pokajao zbog odricanja od krune. Uz podršku nekih svojih prijatelja, pokrenuo je u javnosti kampanju da se preispita ustavnost njegove abdikacije.
Prekinuo je sve odnose s bratom, a prestao je i da odlazi kod oca u dvor. Podržavali su ga i neki listovi, a on sam je finansirao izdavanje novina koje su se praktično na svim stranama bavile poništavanjem njegovog odricanja od prava na krunu.
U tim novinama – nazvane su Reforma – nije štedeo vladu. Ministre je nazivao „potuljenim veleizdajnicima i zlonamernicima“, a vladu „gujom“ kojoj treba stati nogom za vrat.
Plahoviti princ, ubeđen da je nepravedno ostao bez prava na presto, nije se zadovoljavao samo novinskim tekstovima. Na novogodišnjem dvorskom balu uoči nove 1909. nasrnuo je na upravnika varoši Dušana Alimpića, vičući mu u lice da je džukela, nitkov i nevaljalac.
Vlada Nikole Pašića počela je da razmišlja o preseljenju princa Đorđa u inostranstvo. Tako bi se iz domaće javnosti uklonio „faktor nestabilnosti“, ali s druge strane, pružila bi se prilika neprijateljima Srbije – u prvom redu Austrougarskoj – da princa upotrebi u propagandne svrhe. Ministar Stojan Protić ovako je formulisao stav vlade: „Princa Đorđa ne valja ni udaljavati iz Srbije, a ne valja ni ako dalje ovde ostane“.
Prvi balkanski rat 1912. godine ove rasprave učinio je besmislenim. Ratnim rasporedom sačinjenim nekoliko godina ranije bilo je predviđeno da Đorđe komanduje Prvom armijom, Aleksandar Drugom, a trećom njihov stric knez Arsen. Ali kad je rat počeo, komanda mu je oduzeta!
Javio se Stepi Stepanoviću i pod njegovim komandom učestvuje u borbama. Princu naklonjena štampa piše o njegovom junaštvu, a dobija i jedan orden. Ali pre nego što se rat završio, Đorđe ostavlja svoje saborce u rovovima i odlazi na Azurnu obalu, gde vodi mondenski život!
Učestvovao je i u Prvom svetskom ratu, kao major, a ađutant mu je bio profesor Mihailo Petrović – Mika Alas. S njim u pratnji, i sa šest odabranih vojnika, menjao je bojišta, štabove i dužnosti, pošto nisu hteli da mu daju stalni raspored. Tako se 21. septembra 1914. našao na Mačkovom kamenu.
Tu je preuzeo komandu nad grupom vojnika čiji je zapovednik poginuo i naredio im juriš. Objektivno gledano, to je bilo nepotrebno slanje vojnika u smrt… I sam Đorđe je ranjen zrnom koje mu je prošlo kroz slabinu, od čega su njemu naklonjene novine napravile herojski podvig.
Kad se oporavio od rana, po nalogu Aleksandra, koji je od oca preuzeo vrhovnu komandu, otputovao je u Pariz i tamo ostao do kraja rata.
(Izvor: Espreso)