Svakodnevno se susrećemo sa surovom stvarnošću čiji je scenario prepun scena kopanja po kantama za smeće, kontejnerima, žicanja za hleb, spuštenih pogleda ili onih iz kojih uglavnom izvire očaj.
Portal Free Voice objavio je priču o jednoj takvoj sceni koju ste možda i sami doživeli s nekim drugim protagonistima. Kako biste reagovali da u dućanu vidite staru gospođu kako krade jaja? Autor teksta, Toni Volarić, piše da je tog jednog izrazito hladnog dana brzo ušao u Konzum da obavi šoping.
„Vukao sam onu crvenu plastičnu, kažu stručnjaci, bakterijama kontaminiranu posudu po vlažnom podu hangara. Sleteo iz Dubrovnika, sav u mislima o planovima o gastarbajterskom životu, žurio sam da nabavim kalorije u šarenim omotima’ , piše.
Tad je spazio nju: ‘Gospođu u demode kaputu. Sede kose, niskog rasta, nagriženu osteoporozom i životom u predgrađu Balkana. Ili usred njega. Stajala je nekako čudno u odnosu na frižider s kutijama jaja. Istim onakvim kakvim smo nekada oblagali studio za probe mog ne baš uspešnog benda, sredinom osamdesetih. Čudno mi je izgledala.
Neprirodnog položaja tela. Zastao sam, malo se povukao iza stalaže s onim stupidnim sprejevima šlaga, da me ne vidi. Vadila je, jadna žena, jedno po jedno jaje i stalno se okrećući, gurala ga kvrgavim prstima u staru crnu izlizanu torbu. Srce mi je stalo. Iznutra sam počeo da drhtim. Zaboravio sam da se kontrolišem videvši u njoj moju dragu mamu. Suze su mi navrle na oči, sve mi se zamaglilo. Žena krade je…. jaje koje košta jednu kunu.’
Naravno, nije mu palo na pamet da oda nekom poslovođi šta se dogodilo. Umesto toga, došao je do nje: ‘Stao sam kraj tog pognutog tela u starim cipelama. Hteo sam čvrsto da je zagrlim. Kao mamu. Kao majku svih dobrih ljudi koje sam ikada upoznao. Da je zaštitim i ugrjem. Dao sam joj u ruku 200 kuna. … Stisnula mi je ruku kraj tog prokletog frižidera. Uzela je kune. Nismo progovorili niti reč. A onda je počela da plače. Kao da su sa suzama koje su klizile niz lice koje dugo nije pomazila krema niti šminka, iz te gospođe izlazile sve tuge njena života.“
„Nisam znao šta da radim. Samo sam se na kraju okrenuo i otišao. Ostala je u zidovima svog života. U zidovima koje su joj odredili novi vladari. U zidovima u kojima će do samotne smrti morati da krade jaja. Ali, jedina mi je uteha bila da par dana neće morati da krade. Dan ili dva, a možda i više, biće sita. I nisam ja sad nešto posebno dobar čovek. Ja sam njen dužnik. Mi smo njeni dužnici, ona i njena generacije stvarale su sve oko nas. A danas nemaju. Seo sam u auto i dugo nisam mogao da krenem. Kao da nisam hteo da je ostavim. Majku svih dobrih ljudi koje poznajem“,
I zato… obratite pažnju na ljude oko sebe, na svoje susede. Učite decu da pomažu. Specijalnu pažnju zaslužuju starije i nemoćne osobe od kojih neki jedva ili nikako preživljavaju, a ponekad i najmanja pomoć puno znači. Ne treba gajiti iluziju da sutra naši roditelji neće biti na njihovom mestu.
(Mediji)