Nažalost statistika pokazuje da su razvodi brakova sve češća pojava, kako u svetu tako i kod nas. U našoj okolini poznajemo minimum dve osobe koje su se razvele, kojima nije išlo, koji su imali problem u braku.
Pa ipak i pored toga što je tako često, razvod braka nije tako laka odluka, proces, niti postupak, naročito kada imate decu.
Teško je poverovati da neko koga smo odabrali kao životnog saputnika, zapravo to i nije. Da je to bilo isto prolazno i nedorečeno, da je bilo pogrešno. Ipak, život se nastavlja dalje i mnogi su nakon razvoda braka pronašli osobu koja im je u potpunosti odgovarala, a neki su ponovo pronašli sebe.
Kako to sve izgleda kada se desi, za Zadovoljna.rs su otkrile žene iz Srbije. One su u svojim iskrenim ispovestima ispričale zašto su se odlučile na taj korak, šta im je najteže palo i koju su pouku iz svega toga izvukle.
Marija (43) iz Niša
Ja nisam od onih žena koju je muž prevario, koju je tukao, koji se kockao. Ja sam se razvela jer smo jednostavno prestali da razgovaramo. Znam, zvuči glupo, ali tako je. Nekako je sve postalo toliko dosadno i sivo.
Čovek za koga sam se udala i u koga sam bila ludo zaljubljena, čovek s kojim sam obišla pola sveta i rodila mu decu odjednom je postao stranac. To sam teško priznavala sebi.
Godinama sam se zavaravala, zanimala se drugim stvarima, izlazila sa prijateljicama, išla u šoping, bavila se decom. Ali onda je došla korona i ostali smo zaključani sami sa sobom. Tad sam videla kolika je praznina između nas.
Odjednom me je udarilo da nas je život pojeo. Ja sam jurila za poslom, on jurio za poslom, gajiš decu, trčiš na sto strana i samo shvatiš da sa mužem nemaš ništa više ništa zajedničko. A to zaboli baš. Nema svađe, nema mržnje, nego jednostavno nemaš o čemu sa njim da pričaš, shvatiš da si sa njim cimer.
I probaš da to popraviš, ali ne ide. Kao da je naše prošlo, kao da smo se istrošili. Presekla sam kad sam shvatila da bih mogla da budem s nekim drugim i da to čak i želim, da mi od te pomisli prolaze trnci. To mi je bio znak. I na kraju smo se lepo sve dogovorili, bez drame, jer je i on osećao isto, samo očigledno nije mogao da izgovori.
I dalje mi je nekad knedla u grlu zbog svega jer je nekako baš bez veze što smo oboje dozvolili da se to desi. Izgleda da ljubav stvarno mora da se neguje, neće ništa samo od sebe, svi smo mi stalno umorni i negde jurimo, ali ništa se ne podrazumeva. Jednom mi je drugarica rekla – kakav ti je utorak u novembru, takav ti je život i brak. A on i ja to nismo shvatili na vreme.
Tijana (43) iz Novog Sada
Ako ćete da se razvodite, nikada nemojte kao ja da impulsivno napustite kuću sa malim detetom i sledećih nekoliko godina provedete lutajući od jednog do drugog iznajmljenog stana. Nemojte da odete, a da niste prethodno potpuno pripremile teren. Oba braka su mi donela fantastičnu decu. I to je sve. I to je dovoljno.
Iz prvog sam otišla jer nije bilo zajedništva. Svako na svoju stranu. Na kraju je ostalo – ništa. To više nije bio moj muž, samo neki komad nameštaja… stolica. Nije mi bilo prihvatljivo da živim takvim životom, da životarim.
Ponekad, kasnije, kada je bilo teško, pitala sam se da li sam donela pogrešnu odluku. Znam da nisam… samo su koraci bili pogrešni. Moglo je to i mnogo bezbolnije. I na kraju, da li sam nesto naučila? Pa onako. Izgleda da ću opet na popravni…
Iva (40) iz Beograda
U trenutku kad me je delio dan od porođaja, on je rešio da dođe u bolnicu i saopšti mi nešto užasno za mene u tom trenutku. Tada sam shvatila da, ako tada nije bio u stanju da stavi dete i mene ispred sebe, nikada to neće ni moći.
Jednostavno je moje poimanje ljubavi bilo potpuno suprotno od njegovog. Taj osećaj u porodilištu kad je otišao nikada neću zaboraviti. Uprkos tome, posle porođaja sam rešila da uradim sve da pokušam da spasim taj brak.
Još godinu dana smo pokušavali da se pokrpimo, živeći razdvojeno, i u tom periodu sam spala na 47 kg, da bih na kraju shvatila da on nema nikakvo egzistencijalno niti emotivno rešenje za nas.
I dalje nije radio, nije ni tražio posao, nego je pričao o kamionima i avionima, dolazio je po mene i izvodio me kao da smo u nekoj šemi, što mi je bilo ponižavajuće. Ja sam prvu godinu deteta iznela sama, nisam spavala noću, jezivo sam se osećala, samo me je miris moje bebe smirivao i održavao me koliko-toliko normalnom.
Posle tih godinu dana sam ga pitala šta ćemo, on je slegnuo ramenima i tada sam presekla. Vrlo brzo posle toga sam negde na moru naletela na njega i na njegovu „devojku“, dok naš brak još nije bio zvanično okončan.
Nadrealna situacija, jer mi je dete spavalo u kolicima i u nekom ćorsokaku se bukvalno sudarim s njih dvoje. Mnogo je tu stvari zbog kojih taj brak ne bi potrajao ni da se nije desilo to što se desilo, nikad se nisam pokajala, osim zbog toga što nisam napravila pametniji izbor.
(Izvor: Stil)