Ekipa crnogorskog portala “Refleksija” u ostroškoj keliji razgovarala je s monahom Arsenijem, svedokom stradanja svojih prijatelja iz jugoslovenskog roka iz benda EKV (Ekaterina Velika).
Sedam godina Arsenije je proveo u manastirima širom sveta, bio osamljen pet godina na planini bez kontakta sa svetovnim, da bi pronašao put spasenja. U manastiru Ostrog Arsenije je otvorio dušu novinarima otvoreno pričajući o narkoticima, svom i životu svojih prijatelja.
Tekst prenosimo u celini:
“Naduvaš se hašišom, uzmeš gitaru, kreneš u svoj svet, a od tog sveta, samo je jedan korak do suicida”, počinje priču Arsenije. “Rođeni smo u Beogradu, bili nerazdvojni od detinjstva: ja, Milan Mladenović, Bojan Pečar, Magi, Ivica Vidović… Bojan i ja smo u to vreme imali svoju grupu, ja sam pevao i svirao klavijature. Mi smo bili ljudi koji su hteli nešto novo. Bili smo deca beogradskog asfalta, velikog srca, svi talentovani za umetnost. Međutim, krenuli smo putem kojim nismo imali nameru, a u tom komunističkom periodu možda je to i bio jedini način da iskažete bunt i upadnete u varljiva četiri zida rokenrola”, priseća se monah.
Kako tvrdi, svi njegovi prijatelji – muzičari, pesnici, glumci, slikari – pokošeni su sidom, hepatitisom i pronađeni predozirani. Oni koji su ostali da žive još uvek su među istim zidovima. Najbolniji gubitak za Arsenija je najbolji drug iz detinjstva, slikar Dušan Gerzić Gera.
I njega je ubio heroin, a to je bio trenutak kada je monah shvatio da monografija o njegovom najboljem prijatelju poziva generacije na stravičan put narkotika. “Gera je bio divan čovek s ogromnim talentom, ali i on je pokošen heroinom. Bio je jedan od idola ovog sveta, ali je zapravo trebao biti anti idol. Rokenrol ostavlja ožiljke i teške posledice”, vraća se sećanjima Arsenije.
I dok je danas nemoguće otrkiti identitet stradalnika od droge, u svojoj knjizi “Bog i rokenrol” ovaj duhovnik, dajući suvu statistiku, opisuje stradanje članova popularne grupe Ekatarina Velika, gde govori da je prvi od heroina umro Ivica, verovatno najbolji bubnjar koga je Beograd imao.
Zatim je otišao vođa grupe gitarista Milan, pevač i nadareni kompozitor. U Londonu je završio basista Bojan. Posle svih, preminula je Margita, klavijaturistkinja, pri kraju sva otečena od narkotika, alkohola i lekova. Ono što je želeo jeste da pokaže drugu medalju ovog muzičkog pravca, a da nije put slave. Diplomirani stomatolog Aleksandar Jovanović, danas monah Arsenije, tvrdi da je kompetentan da govori o ovom svetu, jer je razlika između njega i ostalih klinaca životno iskustvo, i to ne bilo kakvo. Iako je bio saputnik ex-Ju muzičkih ikona, uspeo je da se spasi na svoj način.
“Baš zato sto su svi mrtvi, što sam ih posmatrao kao braću i sestre, video sam da se deci pokazuje da žive njihovim životima. Pisao sam otvoreno, a Bog mi je svedok da nisam ništa izmislio, jer sam i ja praktično bio gori od svih njih”, priznaje Arsenije. A nastupe koje su imali, objašnjava kao mistične obrede. “To su bile električne liturgije, na toj liturgiji pričešće je bio narkotik, džoint ili crta.
A kako je svet rokenrola tako dobar, zašto nam treba narkotik?” , postavlja pitanje i sebi i deci ovog veka. Ipak, neki od njegovih živih prijatelja još uvek su u tom istom svetu, na sreču živi, mada odavno ne mogu da stvaraju, već žive od stare slave.
“Čovek je slobodno biće i vrlo često čini loše i sebi i drugima, i tih dvadesetak godina monaškog života sam se borio i možda se nikad neću izboriti protiv prve dve decenije svog bitisanja. Moje je da pokušam da objasnim i prevedem ljudima ono što ne vide, jer nisu iskusili, jer i ja sam bio mangup, probisvet, čitao sam i gledao i doživeo svašta. Nisam dete koje je došlo sa sela pa nije spremno da se uklopi. Treba uživati na ovom svetu, konzumirati svet na pravi način. Rokenrol ima neki smisao samo u počecima i da to bude samo jedna vrsta bunta protiv sivila svakodnevice, ukoliko se pređe granica, uz konzumiranje narkotika, on postaje otrovan, ako se pretera postaje smrtonosan. Mada, ovaj muzički pravac je arhaičan izraz, jer samo ono što je davno stvoreno, danas je živo”, sa setom zaključuje priču Arsenije.
(Izvor: Telegraf / Refleksija / Ajdana Simović)