Voziti tenk pod usponom je veoma teško, a podići ga na vrh planine je gotovo nemoguća misija. Ipak, baš to je pošlo za rukom pripadnicima Vojske Jugoslavije tokom bitke za Košare. Tog 10. maja 1999. u pomoć su krenula dva tenka T-55 na vrh Rasa košares na oko 1.800 metara nadmorske visine. Prvim tenkom komandovao je vodnik Ivica Miladinović, a drugim desetar Branislav Finger.
– Taj teren je skoro neprohodan za tenkove zbog stalnog uspona, kanalisanih pravaca, bez ikakvih mogućnosti za manevar, plus konstantni nalet neprijateljske avijacije – svedoči zastavnik Ivica Miladinović, komandir tenkovskog voda OKB 125. motorizovane brigade.
Zagrmela planina
Bio je to prvi i poslednji put da je na Rasa košaresu upotrebljena tehnika.
– Ne možemo da pređemo drveni most, idemo preko potoka. Naleću avioni dok smo na otvorenom. Posade silaze sa tenkova i zaklanjaju se, čekajući avione da odu dalje. Uskim putem jedva izbegavamo provaliju i konačno sutradan stižemo do šume – nastavlja zastavnik Miladinović.
U kontraofanzivu na vrh Rasa košares naša vojska je krenula iz svih pravaca, a zadatak je bio da se unište jače vatrene tačke terorista na ovom vrhu. U napadu su učestvovali gotovo svi vojnici koji su bili na Košarama. Tu je 125. motorizovana, dobrovoljci, padobranci… Niko od njih nije znao da im u pomoć stižu i tenkisti.
– Odjedanput čujem neki zvuk, za mene poznat, ali na mestu gde ga čujem apsolutno nemoguće. Načuljim uši malo bolje, zvuk motora. Počinje da grmi planina, gledamo se između sebe, pade mi na pamet da je tenk, ali otkud tenk na vrhu planine – priseća se Momčilo Minić, rezervista 63. padobranske brigade.
Bežali ko đavoli
Kako opisuje Vladimir Knežević, rezervista iz 63. padobranske brigade, tenk je bio najveće iznenađenje za teroriste.
– Kad su zagrmela dva tenka, kad je zemlja počela da se trese, to ne mogu da objasnim kakvo smo olakšanje doživeli. Čovek zbog ljudi koji su to uradili oseća takav ponos. Osećamo da nismo sami i pomislimo: “Dobro je, došli su majstori” – priča Knežević. A kada je paljba počela, teroristi nisu znali gde da beže.
– Tenk bam-bam, ovaj s prednjeg mitraljeza uzeo da brije iznad zaklona nekoliko centimetara. Ošišao sve oko sebe. Teroristi su padali kao pokošeni – priseća se rezervista Knežević.
Ivica Miladinović, komandir tenkovskog voda, potvrđuje da su Šiptari poiskakali iz zaklona kada je paljba počela.
Heroj Košara Goran Ostojić je poginuo spasavajući živote svojih ljudi! “Albanski metak je našao jedino mesto na kojem pancir ne štiti” – To je izletalo i pokušavalo da pobegne kud koji. A ako se zna da jedan redenik ima 250 metaka, pa može da se spoji još toliko, kad krenu rafali od po sto metaka, to nema šanse ni da se okreneš. Bežali su ko đavoli – priča komandir.
Tenk desetara Branislava Fingera jednog trenutka se odvojio u nameri da uništi neprijateljski top. Ostao je bez pratnje pešadije i prošao kroz prve linije neprijatelja, gde upada u duboke rovove i staje. Pokušavajući da se izvuče, na tenk se popeo terorista i pucao kroz otvor u unutrašnjost tenka. Desetar je bio ranjen, ali uspeva da ubije teroristu. Počinje vatra sa svih strana, svi članovi posade su ranjeni, osim vozača.
– Tuku ih iz minobacača, jedan tromblon se zariva u prednju ploču tenka, ali ne eksplodira. Tenk uspeva da se izvuče i pritom oštećuje top, koji je nesposoban za dalje dejstvo – priča Miladinović.
(Izvor: Šajkača)