Knjiga „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba” (Laguna, 2022) Momčila Petrovića predstavlja kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula, niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani.
U knjizi možete otkriti koje su porodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove, koji je svetac prodavao novine u Beogradu i kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke. Osim toga, saznaćete šta su sveštenici radili u partizanima i koji su skandali obeležili komunističku revoluciju.
Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu?
Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica knjige Momčila Petrovića „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba” (Laguna, 2022), a Kurir vam predstavlja neke od delova ove knjige.
Francuski škart za srpski vojsku UMESTO GRANATA!
Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstva iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog „Šnajder-Krezoa”, korporacije u rangu „Krupa”, „Škode” i „Vikersa”. Svi su oni imali razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome treba.
Pošto je 1906. zaključen zajam, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njom je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega istog čina Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.
Dokazi o mitu
Ubrzo su drugi članovi komisije, „manje važni”, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su „Šnajder-Krezoovi” topovi od 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske. O tome je sa lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ono ništa nije preduzimalo.
Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine 20. decembra 1908. jedan poslanik je pokrenuo ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku.
Njegov naslednik je odmah smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija je utvrdila da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno „protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način”. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.
Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Anketni odbor formiran u Skupštini radio je godinu dana i sačinio izveštaj na 310 strana. Krivica pukovnika Rašića precizirana je u 17 tačaka. On i Vlajić uhapšeni su u julu 1910, ali su već posle dve nedelje pušteni da se brane sa slobode.
Na procesu koji je usledio optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen uz brojne materijalne propuste u sudskom pretresu.
„Sud nije pozvao na svedočenje petoricu članova srpske vojne komisije koji su prvi ukazali na zloupotrebe Rašića. Nije saslušano ni tehničko osoblje pri pomenutoj komisiji. Takođe, nije uzeta u obzir ni obimna dokumentacija sakupljena u skupštinskoj anketi.
Čak i za standarde ondašnjeg sudstva u Srbiji bilo je nezamislivo da u slučaju pukovnika Rašića pred sudom bude ispitan samo optuženik i niko više.”
Penzija, pa unapređenje
Pukovnici su samo penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef Srpske vojne misije u Francuskoj, a docnije je upućen u SAD da tamo naše iseljenike regrutuje za borbu.
Nikola Pašić ga je uzeo u svoju vladu za ministra vojnog. Danas po jedna u lica u Beogradu i Šapcu nosi njegovo ime.
(Izvor: Kurir)