Termopil savremenog doba, bitka na Košarama trajala je čak 67 dana, u tom paklu živote je izgubilo 108 naših boraca, a ranjeno 265. Većinom mladi, golobradi, bez poroda, vojnici su srce ostavljali na bojištu, a o njihovoj požrtvovanosti i junaštvu za Republiku svedoči pukovnik Duško Šljivančanin, u to vreme major, komandant 53. graničnog bataljona.
Najveći udar primili su upravo graničari. To nije demoralisalo mlade vojnike, koji su stojički izdržavali sve nedaće.
– Bio je 8. mart 1999. godine kada je iz jedinica Niškog korpusa došlo oko pet autobusa, kad sam ih postrojio na pisti u Đakovici da im izdam naređenja, pored njih je sleteo helikopter iz kog su počeli u vrećama da iznose poginule i ranjene. Svi oni su to posmatrali, ali nijedan nije reagovao, kao da se to nije dešavalo pored njih. Ja sam ih rasporedio i poželeo im sreću. To su bila deca koja su preko noći odrasla – opisuje sagovornik Informera mračne slutnje sa kojima su se na samom dolasku na borbena mesta suočavali ovi mladići.
SIMBOL ČOJSTVA
Pukovnik Šljivančanin sa svojim borcima je živeo i disao, prolazeći kroz teške momente, bodreći ih i komandujući, uz to držeći se sa njima kao jedan na goletima koje je bilo teško odbraniti od žestokih udara sa svih strana. Izgubio je 6 ljudi, a kako kaže, najteže mu je pala pogibija Predraga Peđe Leovca iz Pljevalja, čiju je godišnjicu smrti obeležio 14. aprila.
– On je simbol čojstva, junaštva i hrabrosti. Odmah po njegovom dolasku videlo se da se radi o vrsnom starešini, izuzetno motivisanom. Međutim, nakon mesec dana njegovog rada na terenu uleteo je u minsko polje i bio je ranjen, a jedan geler mu je pogodio vilicu. Kad sam došao na lice mesta, on je helihopterom prebačen u Beograd. Jedan vojnik mi je pokazao krvavi papir na kome je bio iscrtao raspored mina u minskom polju i napisao gde se koja nalazi da ne bi neko kasnije stradao – opisuje Šljivančanin i dalje sveža sećanja na heroja.
MAUZOLEJ
Pukovnika je tada nakon nekoliko dana nazvao Peđin otac i pitao da li je puška njegovog sina izvučena iz minskog polja.
– Da ga ne bih uznemirio rekao sam da jeste. Nakon izvesnog vremena, nije se ni oporavio kako treba, Leovac se vratio i vidno ljut zahtevao da ga uputim na teren u njegov vod. Kad sam mu rekao da sačeka i da se oporavi, on je naveo da zna da nismo uzeli njegovu pušku iz minskog polja. Rekao sam mu da pusti te puščetine, jer ih imamo dovoljno, da nam treba nešto da dejstvujemo na većim daljinama. Na šta se on naljutio i rekao: „Nemojte moju pušku nazivati puščetinom, to je puška koju sam zadužio“. Onda je otišao u minsko polje, uzeo pušku, očistio i sredio, pokazao mi je i otišao u svoj vod – priča naš sagovornik.
Leovac je nastradao 14. aprila, a njegov otac koji je od Peđine sobe napravio mauzolej tražio je da mu se da sinovljeva puška:
– Rekao sam da nemam prava na to, na šta mi je on rekao: „Imao si prava da ga pošalješ gde će poginuti“. Uzeo sam pušku i poklonio mu je, imao sam problema oko toga, ali to nije poenta. Njegov otac je u Pljevljima, u njegovoj rodnoj kući napravio svojevrstan spomen svom sinu. Tu su fotografije, uniforma, puška… – kaže Šljivančanin.
Momir Stojanović ni video Košare
Pukovnik je reagovao i na objavu generala u penziji i političara Momira Stojanovića koji je prozvao komandante sa Košara da su loše vodili akciju i dodao da je on na Košarama bio „skoro svaki dan“.
– O svom kolegi ne bi trebalo da govorim. Za komandanta graničnog bataljona sam došao 6. jula 1998. godine. Možda je pre bio, ali od 6. jula 1998. godine, ja ne znam da je jednom bio na karauli Košare. Tačno da je bio 12. ili 13. aprila u reonu karaule Vojna. To su moja saznanja, za koja pretpostavljam da su tačna. Malo je vojnika bilo da je neko tamo svaki dan, u stvari njemu kao načelniku tu i nije bilo mesto. Njegovo mesto je bilo u komandi korpusa, a ne da bude svaki dan na proveri linije – objasnio je Šljivančanin.
Herojima se ugasila loza
Sa tugom kaže da je 16 njegovih boraca palo na Košarama, a svi su bili bez dece:
– Negde je pogibijom ugašena i loza, kao što je slučaj sa Darkom Bjelobrkom.
Dodaje da nisu samo vojnici i starešine bili zaslužni za slamanje kopnene agresije.
– Jednako su zaslužni i vozači, vezisti, a naši lekari zaslužuju svako poštovanje. Dolazili su do prve borbene linije, dokle je njihovo sanitetsko vozilo moglo da dođe, mimo svih pravila borbene upotrebe. Ne sećam se ni 1999. ni 1998. godine da je iko podlegao povredama ako mu je bilo spasa – navodi pukovnik.
Pogrešna imena dokaz planiranja agresije
Da je agresija pripremana mnogo ranije, videlo se i po propagandi neprijatelja.
– Iz aviona nas zaspu lecima na kojima piše da će nas za 15 minuta bombardovati B-52, sve sa navođenjem karatkteristika i upozorenjem da napustimo položaje i ne ginemo. Ti leci nisu imali nikakav efekat na vojnike, a zanimljivo je da su na tim papirima nabrajana imena komandanata kojima će se posle rata suditi. Među tim imenima je bilo i ljudi koji su tu bili 1998, a ne 1999. godine, dakle ko zna kad je to pripremano i štampano. Agresija je bila neminovna i nema nijednog razloga da krivimo sebe zbog toga – otkriva pukovnik. Na KiM još ima 800.000 komada oružja
Pukovnik Šljivančanin strahuje od toga da je veliki broj naoružanja ostao na KiM:
– Kad govorimo o bici na Košarama ne možemo o njoj govoriti kao o izlovanoj bici, počela je još 1997. godine kada se desilo u Albaniji da su opljačkani svi magacini u kojoj je bilo naoružavanje i vojna oprema. Kasnije će se ipostaviti da je to bio jedan scenario, jer gladni ljudi i ljudi koji se bune ne idu na ove magacine. To naoružanje je prebacivano na prostore KiM, tu je bilo oko 800.000 kratkih i dugih cevi, milioni minskih sredstava municije, mnogo toga je tada nestalo. Nažalost, mislim da se dobar deo naoružanja nakon 1999. godine nalazi negde po kućama i da predstavlja neku opasnost, kako za Srbe sa KiM, tako i za nestabilnost za ljude na ovim prostorima.
(Izvor: Kurir / Informer)