Salih-Selimovic-600x399
FOTO: PRINTSCREEN

Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović koji je vrstan poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose.

On je objasnio uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca.

Loading...

„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi „hteli“, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod.

Advertisements

Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘.

Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam?“, navodi Selimović.

Advertisements

On je istakao da su islam prvo prihvatile vlastelinske pravoslavne porodice.

„U prvom periodu turske okupacije islam su prihvatali pojedinci iz vlastelinskih porodica, trgovci, zanatlije i stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo slabije. Vlasi su bili slobodniji od zemljoradnika i vršili su razne pomoćne vojne službe za Turke.

Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom:

Advertisements
Loading...

„Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina. “Ko je od srbskih porodica u Staroj Raškoj među prvima okrenuo leđa pravoslavlju?“.
Selimović navodi da, prvi koji su prihvatili islam iz redova krupne vlastele bili su Isa-beg Ishaković iz srpske porodice Hranušića, Ahmet-paša Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače, Ahmet-beg Vranešević, sin kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin Ljubo postavši Ibrahim-beg Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana Crnojevića, Skender-beg Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima po predanju potiče od nekog potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz bosanske kraljevske kuće princ Sigismund Kotromanić i niz drugih.

„Naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci.

Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali.

Advertisements

Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav„, navodi Selimović zaključujući da muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a da se ni oni sami u duši nisu tako osećali.

Advertisements

Na pitanje koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci, Selimović kaže da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja.

„Tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da je kod velikog broja muslimana prisutan kompleks, a kod nekih, možda, i osećanje krivice. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je etničko poreklo i koje su narodne tradicije, pa da se na osnovu toga zna i nacionalna pripadnost.

Advertisements

Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i stvarno tako oseća, i da li tek tako samo deklarativno može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, trebalo bi da vole svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli.

Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s pravom može da se ljuti i da kaže:„Pa kad više voliš tuđinsku državu, onda idi tamo. Šta ćeš ovde!“

Selimović navodi i da su se pojedini Srbi muslimanske veroispovesti vratili svetosavskoj veri.

„Neki su ponovo pristupili pravoslavlju duboko ubeđeni u ispravnost tog čina, dok su drugi to činili iz nužde ili posle povlačenja Osmanlija sa nekih naših područja. Po mom uverenju to bi trebalo da bude lični čin svakog čoveka. Promena vere, u svakom slučaju, neophodno je da bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja.

Kao jedan izuzetan primer i čin navodim slavnog reditelja, umetnika, filmskog stvaraoca, i pregaoca na drugim poljima – Emira Kusturicu. On je izuzetna i samosvesna ličnost, hrabar je i dosledan. Vi branite istinu, bez obzira na činjenicu što se to ne dopada pojedinim verskim vođama u Novom Pazaru i Sarajevu. Nije na verskim vođama da određuju šta je istorija, arheologija i etnologija, i šta te nauke na osnovu materijalnih i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju.

Njihov bi posao trebalo da bude istinski rad sa vernicima, a ne da im vernik bude sredstvo političke manipulacije“, zaključuje Selimović.

(Izvor: Dnevne)

Advertisements