Tanka je granica između života na ivici egzistencije i onogo što se u Srbiji smatra “normalnim” životom, a mislim da je isključiva razlika u onih nekoliko dana kada Srbin sa prosečnom platom još uvek uspeva da je sačuva.
Od čoveka do čoveka – primanja, potrebe, troškovi i otežavajuće/olakšavajuće okolnosti su različite, ali obrni okreni jedna uobičajena plata u Beogradu teško da ikome može da bude dovoljna da izgura mesec, bar ako nema na koga finansijski da se osloni.
Meni konkretno plata traje ravno 12 dana u najgorem slučaju, dok u danima izobilja i sreće mogu da računam da će se protegnuti na čak 21 dan. Ali jedno je uvek sigurno – veštine preživljavanja se redovno i svakog meseca pale od kraja tekućeg pa sve do 10. u sledećem, kada na kolenima i izgladnela dočekujem sveti dan u životu svih nas – PLATOVDAN.
Maher sam, ili možda bolje rečeno umetnik življenja bar prividno dostojanstvenog života u kome moja šira okolina ne može ni da nasluti da nemam ni dinara u džepu, a sve to uključuje prilično nedostojanstvene stvari od švercovanja u gradskom prevozu, puno pešačenja, žickanja za kafu od najboljih prijatelja preko vrlo nutritivno oskudne ishrane pa sve do potpune izolacije ili ne daj Bože nikome – isključenog Interneta!
Ako biste me pitali za posebnu taktiku koju u tih recimo 10 dana apsolutne nemaštine primenjujem, volela bih da vam izložim koncizan krizni plan, ali ga nažalost nemam! No, na kraju uvek živa dočekam taj veličanstveni, bogougodni 10. u mesecu – tako da sam vremenom prosto naučila da se ne brinem.
Smatram da je to osnovni postulat preživljavanja – jednostavno ne brinuti, a potom u svakom danu odrediti prioritete, koji se ipak na kraju svedu na pojesti ponešto. Sve drugo ipak može da sačeka, a u tim danima mi je čak i odlazak na kafu luksuz, da ne pominjem frizera, manikira, solarijum, izlazak, taksi usluge, kupovinu bilo čega što nije hrana!
Ako živite sami kao ja, to znači da ne možete računati na maminu ili bilo čiju drugu kuhinju, i zaista morate sami obezbediti ono što ćete pojesti, a ovaj problem rešavam time što se uglavnom pozajmim dve do tri hiljade, i već napamet znam šta od hrane mogu da kupim, a da budem sita i nahranjena .
Pa, izbor nije prevelik svakako – krompir, špagete sa kečapom, žužu, jabuke, banane, grisine, kiselo mleko, jaja… Voće uzimam doslovce na komad do dva, sok i čokolada sa 90 odsto kakaoa od 400 dinara postaju misaona imenica, i odjednom me ne mrzi da idem do prvog većeg supermarketa samo jer je nešto 50 dinara jeftinije nego na trafici.
Prilično tužno, priznajem, s druge strane – kako nisam pušač, a ni vozač – verujem da sam u boljoj koži od drugih. Takođe, sve druge potrepštine, mislim na higijenu, kozmetiku, račune, tekuće troškove, dugove, rešim istog dana kad dobijem platu, pa bar oko tog dela nemam muke.
No, svaki nepredviđeni trošak, poput iznenadnih kvarova u kući, odlazak kod zubara i neplaniranih proslava na koje je neophodno dati novac, za mene je kao udar groma, i svojevrstan stres. Isto tako, dugoročno gledano – ovo je sistem u kom je nemoguće uštedeti za bilo šta, i pri kome se morati oslanjati na sreću i činjenicu da vas neće zadesiti “ne daj Bože” situacije.
Najžalosnije je što, premda to tako ne izgleda, većina mladih u Srbiji živi upravo ovako, bar 10 dana u mesecu smo siromašni kao crkveni miševi – presipamo iz šupljeg u prazno, zarobljeni u kreditima, ratama, dozvoljenim minusima, sa potpuno neizvesnom sutrašnjicom.
Siromaštvo je relativna stvar, ali jedno je sigurno – Srbija je u istom ogrezla odavno, do te mere da više ne umemo da ga razlikujemo od normalnog života. Jer nam je siromaštvo nešto normalno, čak i prihvatljivo i uobičajeno.
(Izvor: Žena Blic)