Car Dioklecijan posetio je jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane.
Kad je počeo bezdušno da muči hrišćane pojavio se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačelnika, i počeo neustrašivo da ispoveda pred carem svoju veru u Hrista. Osim toga rekao je za statue idola da su gluvo i nemo kamenje i da je klanjanje njima nedostojno razumnog čoveka.
Predanje kaže: – Kada poče bezdušno istjazavati i mučiti hrišćane, pojavi se pred njim sv. Anikita, jedan od gradonačelnika, i derznoveno ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga vaploćenog u telu radi našeg spasenja.
Uz to još Anikita izobliči idole kao gluvo i nemo kamenje, kojima klanjati se nedostojno je razumna čoveka. Razjaren car naredi, te mu jezik odsekoše. No Anikita silom Božjom i dalje govoraše. Tad pustiše lava na njega, no lav se umiljavaše oko njega.
U tom času Herkulov hram pade. Fotije, srodnik Anikitin, videći čudesa i trpljenja Anikitina, poljubi Anikitu, objavi sebe za hrišćanina i doviknu caru: “O idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!” Car naredi, da ga odmah mačem poseku.
No dželat dignuvši ruku na Fotija svetog sam sebe udari mačem i umre. Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, gde tamnovahu tri godine. Tada ih izvedoše, zažariše ogromnu peć i baciše ih u oganj. Mnogi drugi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše s njima u oganj. I iz ognja ču se molitva hrišćana, kojom blagodarahu Bogu za smrt mučeničku. Postradaše svi oko 305 god. Sv. Anikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju.
Ove reči se sutra obavezno izgovaraju:
– Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.
(Espreso)