Foto: Wikipedia

Doktor Vladimir Đurić, psihoterapeut iz Beograda, okačio je na svom Fejsbuk profilu status koji je, sudeći po komentarima, rasplakao pola Srbije.

Loading...

Veliki broj ljudi pronašao se u priči koju je ovaj psihoterapeut odlučio da podeli sa nama i ukaže nam na teške životne momente. Naime, Đurić je na vrlo slikovit način opisao scenu kojoj je prisustvovao prilikom posete jednoj beogradskoj pekari. Tekst vam prenosimo u celosti: „Pekara… U radno vreme… Gužva… I najbolji burek na svetu…

Advertisements

Ona je mlada… Recimo II godina fakulteta… Ima lepu “Bečku“ kariranu košulju… Farmerke i starke… Kosu jutros opranu… Lepe zube… I nasmejane oči… Izgleda kao prototip “fine Studentkinje iz Provincije, koja je več na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i ozbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“.

Pored nje je čovek… 55 godina… Nizak… Sed… Sa brkovima požutelim od duvana… Prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom… Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput… Nervozan… I očigledno na mestu na kome ne pripada…

Advertisements

Nesnađen u gužvi i napetosti… I Srbiji… I u Dvehiljaditim…Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu… Da vidi gde i kako živi… Da bude malo ponosan… I da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu… Mići Nosonji, Piksiju i Dani…

Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene… Ona jede neki mali kroasan… Pa njoj uostalom, ni ne treba puno… Izgovara “E sad ćeš da vidiš šta je burek… O tome sam ti pričala, Tajo“… I onda…. Kreće otimanje…. Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep… On je oštar u neprihvatanju… “Neka neka, imam ja još od stipendije… Tebi treba više…“ izgovara ćerka.

Advertisements
Loading...

Otac se brecnu… Godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu… Od 176 dinara… Jedu ćutke… Zajedno su… Uživaju… “Kad ti polazi autobus“… “U 10“ … “Super stižemo opušteno. Mnogo mi je drago da si bio. Hvala ti. Čim prođe junski rok eto me kući“…reče ćerka.

Razmišljam… Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu… Diskretnih heroja… Skromnih, ispravnih i dobrih… Zagledanih u budućnost… koju sada stvaraju…svojim svakodnevnim odricanjem…i trudom… Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji… Siromašnih i pristojnih… Maksimalno stisnutih… Uskraćenih za svako zadovoljstvo… zarad budućnosti… i zato što je to kod nas tako normalno… jer pobogu“ imaju studenta“…

Mislim se… Ko li će se usrećiti sa njom? Koja firma, sud ili bolnica? Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku? Kome li će ona roditi neke nove studente? Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, ponosu i ispratiti u Beli Svet…Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina… Voleo bih da mogu da privirim u pekaru tamo negde oko 2040… I da je zateknem sa ocem (dekom) i ćerkom (unukom)… Kako njupaju… I smeju se….Jer… Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni… Jednostavno mora biti tako…. Mora jedanput krenuti…. To je igra velikih brojeva…to jest godina… Mada…“

(Izvor: Srbijadanas)

Advertisements