Šta će se dogoditi sa jednim od najsiromašnijih mesta na svetu ako nasumično odaberete više od 10.000 najsiromašnijih porodica i svakoj od njih date 1.000 dolara, odnosno oko 950 evra, bez ikakvih uslova?
U pitanju je stvaran projekat istraživača sa univerziteta Kalifornija, Berkli, Prinston i San Dijego. Oni su svetu predstavili rezultate prve takve studije koja bi trebalo da rasvetli neke od trajnih mitova o efektima direktnog davanja gotovine siromašnima u Africi.
Desetine prethodnih studija otkrilo je kako davanje izrazito siromašnim ljudima novac koji za njih predstavlja znatnu svotu može trajno promeniti život.
To i ne zvuči previše iznenađujuće, ali ova studija je postavila drugačije pitanje – a šta je sa susedima tih ljudi? Recimo da živite u dubokom siromaštvu ruralne Kenije, a ljudi iz kuće do vaše dobijaju velik novac sasvim slučajno – dok vi ne dobijate.
Da li to i vama donosi nešto dobro, ili je sreća vašeg suseda vaša nesreća, ako, na primer, dođe do povećanja lokalnih cena? Ako ostavimo po strani direktne primaoce novca, šta takvi novčani transferi čine lokalnim ekonomijama?
Radeći u okrugu Siaia, u ruralnoj zapadnoj Keniji, istraživači Denis Edžer, Johanes Haushofer, Edvard Migel, Pol Niehaus i Majkl Voker proveli su pet godina i potrošili više od 10 miliona dolara kako bi došli do odgovora na ta pitanja, a koje je ovih dana objavio “Vašington post”.
U saradnji s dobrotvornom organizacijom GiveDirect, sproveli su ispitivanja na hiljade ljudi u selima koja su nasumično odabrana da primaju novac, kao i u selima koja nisu dobila novac.
To im je omogućilo da učine nešto što nijedan istraživač nije pokušao pre – da koriste nasumično kontrolisano ispitivanje za prepoznavanje i merenje uticaja podele gotovine na čitavo područje. Njihova otkrića su značajna: novčani transferi koristili su celokupnoj lokalnoj ekonomiji, a ne samo direktnim primaocima.
Kako je novac cirkulisao kroz celo područje, i one porodice koje nisu direktno dobile novac ipak su imale dobrobit. Jednako važno, negativnih efekata gotovo da nije ni bilo – nije bilo povećane potrošnje na luksuz poput cigareta, alkohola i kocke. Ljudi nisu radili manje, stope nasilja u porodici nisu se promenile, niti je više dece napustilo školu.
Nivo nejednakosti u lokalnom dohotku nije se promenio. Suprotno uobičajenom strahu, program je imao minimalan učinak na cene: inflacija je porasla za manje od jedan odsto. Međutim, ono što je učinilo studiju zaista prelomnom je činjenica da je bila ogromna – podeljeni novac iznosio je više od 15 odsto BDP-a na području delovanja, dopirući do 10.500 domaćinstava od njih 60-ak hiljada.
“Bacanje” toliko novca u lokalnu ekonomiju rađa očekivanje prosperiteta zajednice. Ali, koliko? To je, ispostavilo se, kontroverzno pitanje. Studija je imala ogromno dejstvo, na svakih 100 dolara koji su dati najsiromašnijim domaćinstvima generisalo se dodatnih 250 do 270 dolara BDP-a. To je ogroman broj, ne samo po afričkim, već globalnim standardima.
Kako to? Budući da vrlo siromašni troše svoj novac lokalno, a prodavnice u kojima ih troše zauzvrat ih ponovo troše lokalno, lančani učinak koji podstiče potražnju i povećava prihod za male firme u celom tom području. Istraživanje je našlo neke dokaze – iako ne uverljive – da su lokalne plate porasle, možda snažnije u selima koja su direktno primala novac nego u susednim.
Ovo je, naravno, samo jedna studija u jednom području jedne zemlje, a generalizacije su uvek opasne.
Istraživanja ovakvog tipa su skupa za sprovođenje i potrebne su godine za analizu, što je ključni razlog zašto se slično nije pokušalo pre. Ali ovi rezultati sugerišu da bi se to moglo promeniti, jer sada postoje empirijski dokazi o pozitivnim efektima davanja novca siromašnima i ruše se predrasude kako sirotinja s novcem ne bi znala šta da radi, već bi se samo uvukli u probleme.
(Izvor: Srbija Danas / Vašington post)