Sa suprugom Markom otišla je na medeni mesec na Maldive, ne sluteći da će se put koji treba da pamte kao najlepši u životu, pretvoriti u pravi horor
Krenula sam da kuvam kafu, a muž mi je rekao „idem da skačem u vodu da se malo rashladim“. Skočio je i nije ga bilo.
Ovako mlada i hrabra Andrea Janković (25), profesorka engleskog i nemačkog jezika, počinje za Telegraf neverovatnu ispovest koja bi jednoga dana mogla poslužiti kao scenario za film.
Sa suprugom Markom (26) otišla je na medeni mesec na Maldive, ne sluteći da će se put koji treba da pamte kao najlepši u životu, pretvoriti u pravi horor. Na putovanje su krenuli 13. marta, a samo dva dana kasnije počela je agonija koja je izokrenula njihove živote.
– Na Maldivima je veoma bitno da se zna, na šta su nas upozorili, da je česta smena plime i oseke. Danas voda može da bude duboka dva metra, sutra može da se skroz povuče i da je nema. Moj muž je plivač i ronilac, profesionalac. Kada smo stigli 14. marta, on je skakao iz vile u kojoj smo odseli, a koja se nalazi usred okeana i voda je bila dva metra. Ja sam snimala njegove skokove. Drugi dan ujutru voda se povukla, a mi nismo sišli da vidimo koliko. Ja sam uzela da skuvam kafu i on mi tada kaže „Idem da skačem da se rashladim“. I skočio je, a ja sam primetila da ga nema – priseća se Andrea jednog od najstražnijih momenata u životu.
Srećom, pored njih su bili Danci koji su odmah zapazili šta se dogodilo. Čovek je skočio za Markom i viknuo da ne diše.
– Strčala sam dole. Moj suprug je bio modar, polomljenih zuba, bez pulsa, to je bilo katastrofa – priča nam Andrea.
Komšija Danac, koji je odseo pored, opisao je da se Marko uopšte nije ispravio, jer je direktno vratom udario u tlo zbog dubine vode koja je tada iznosila maksimalno metar. Njegova supruga je odmah zvala Hitnu pomoć, ali srce mu nije kucalo. Kada mu je Andrea dala veštačko disanje, počeo je da daje znake života.
„Osetio je kad je počeo da guta vodu, ali nije mogao ništa da učini“
– Pričao mi je da je bio svestan kada je skočio i udario se, i da je hteo da se digne ali je bio paralizovan. Osetio je, rekao mi je, i kada je počeo da guta vodu, bio je pri svesti, ali nije mogao ništa da učini – dodaje.
Troškovi su, kaže, bili preko 40.000 evra. „Sreća, pa smo imali osiguranje. Zaista bih htela da apelujem da se nikada na tome ne štedi jer se nikada ne zna šta može da vam se desi“, poručuje danas, posle svega.
Hitna pomoć odvezla je Marka, a Andrei 30 minuta niko nije javljao da li je on živ ili ne.
– Počela sam da plačem i histerišem jer mi nisu dali ni gram nade. Nakon trideset minuta, postala sam najveći vernik. Ta snaga i sila koja se probudila u meni, ne znam kako to da opišem, to je Božija snaga. Tada izlazi doktor i kaže mi „Diše, ali moramo hitno u drugu bolnicu jer mi nemamo opremu koja je neophodna. Najverovatnije polomljen pršljen C2, C3 i C7 – priseća se ova mlada žena.
Iako se ne razume u medicinu, znala je, kaže, da su to pršljenovi vrata i samo se zahvalila Bogu što je Marko živ. Otišli su i u drugu bolnicu brzim brodom, gde su takođe potvrdili da su polomljeni C2 i C3, da su napravili krvarenja i da su izmešteni sa svog položaja, a da je C7 skršen.
– Rekli su da je to strašna povreda, da mora pod hitno da se operiše i da treba da ga pošalju za Indiju. Ja kažem: „Čoveče kakva Indija, jeste li normalni. Ja, tu. na kraju sveta sa njim…“ – opisuje i dalje pod traumom zbog svega.
Bila je sama, izgubljena, bez telefona. Uputili su je na još jednu bolnicu da bi se videlo koliko je operacija hitna.
– Rekli su mi da moram da se vratim u vilu gde smo odseli, da pokupim sve moje stvari i da prijavim osiguranje. Veoma je bitno kad se tako nešto desi da se odmah prijavite na osiguranje, jer kasnije ne priznaju. Govore mi da moramo avonom sa tog ostrva da odemo u glavni grad. Rekli su mi „avion košta 5.000 evra i mora da se plati sad“. Ljudi kod kojih smo odseli su rekli da će oni platiti kako bismo što pre stigli i da ćemo im se kasnije odužiti. Ophodili su se prema nama kao da se znamo 100 godina, dobrotu tih ljudi ne mogu da vam opišem – priča Andrea.
Tako stiži i u treću bolnicu u glavni grad Male.
– Neurohirurg mi tada govori: „Imali ste sreću jer su se pršljenovi namestili i ne treba toliko hitno da se uradi operacija, tako da možemo da vas pošaljemo za Srbiju“. Ne znamo da li je od cimanja tokom transporta, ali pršljenovi su se vratili u prvobitno stanje, ali su bili malo pomereni – kaže, pamteći taj momenat s olakšanjem.
Rekli su joj da nađe transport za Srbiju i da tamo nađe doktora. A ona nije znala gde, jer je inače Makedonka. Tako se, uz veliku veru, obratila i preko svog Fejsbuk profila. Novinarka Telegrafa Zorica Radulović odmah joj je odgovorila, ne znajući da time zaista spašava njenog supruga.
„Ne mogu da vam garantujem da će se posle operacije probuditi“
– Rekla mi je „Evo ti broj, ovaj doktor je najbolji od najboljih, vrhunski doktor Slaviša Zagorac, pozovi ga“. Doktor mi se javio, rekao da je upoznat sa slučajem i da nas čekaju da javimo kad dolazimo – priseća se Andrea.
Potom se javlja drugi problem – transport. Privatni avion koštao je 140.000 evra. Andrea u očaju kaže „pa i da prodam bubreg, ne mogu da dobijem taj novac.“
– Zvala sam srpsku ambasadu u Indiji, ambasador mi se javio i rekao da čini sve da nađe rešenje. Kroz čitavu priču ambasador i agencija „I Travel“ preko koje smo otputovali su bili uz mene konstantno, nisu me ostavili samu. Pošto je naš gazda glavni u „Turkish Airlines“, ja sam ga pozvala i pitala da li mi možemo da idemo komercijalnim letom, jer je doktor rekao da moj suprug mora da bude u ležećem položaju. Situacija je bila teška, jer njemu vrat nije smeo da se pomera – prepričava ona deo golgote.
Transport ih je na kraju koštao 21.000 evra, a morali su da plate doktora i sestru da idu sa njima, za šta su dali još 6.000 evra.
– Sreća je što moj muž ima mnogo dobre prijatelje i njegovi drugovi su sakupili za jedan dan tu sumu. Oni su nam mnogo učinili što bi malo ko nekome danas. Moj muž radi za američku firmu pa smo imali donacije i od njegovih kolega – zahvalna je Andrea.
Po dolasku u Beograd, u Kliničkom centru se sastala sa doktorom Zagorac, koji je, ističe, prvenstveno veliki čovek, a pritom vrhunski doktor i profesionalac. Bolnica je, ponosno napominje Andrea, izgledala tako da je morala nekoliko puta da pita da li su sigurni da je to državna ustanova.
– Doktor iz Turske koji je bio sa nama je rekao da takvu opremu i aparaturu nema nijedna privatna bonica. Kod nas u Makedoniji se zna koja je državna bolnica, a da ne mora niko da ti kaže, ovo je bio luksuz – kaže.
Marko je dobio najbrži mogući termin za magnetnu rezonancu i ispostavilo se da su problem bili pršljenovi C2 i C3, a ne C7 kako su svi mislili. Doktor je rekao da je operacija toliko rizična da on ne može da garantuje da li će Marko da se probudi.
– Operacija je trajala od 7.30 do 11.30. To je bilo najdužih četiri sata u mom životu. Posle operacije nazvao me je doktor, raspoložen, i sa osmehom mi saopštava da je operacija prošla odlično, da se moj suprug probudio, i da nema potrebe da ide u šok sobu već pravo na odeljenje. Ja ne mogu da vam opišem tu sreću. Nakon dva sata od operacije moj muž počinje da diže desnu nogu, leva ruka takođe počinje da se oporavlja, sve počinje da se vraća u normalu – ushićeno priča Andrea.
Svi doktori su oduševljeni njegovim oporavkom, i sada čekaju da ga pošalju u Banju na dalji oporavak.
– Rekli su mi da za ovakvu priču pozovem nekog režisera da napiše scenario za film. Ja u životu nisam bila vernik. Mislila sam da nama ne može nešto loše da se desi jer smo dobri ljudi i da se tako nešto dešava samo lošim ljudima. Kad ti život nosi samo lepe stvari niko se ne moli Bogu, niko ne kaže „Hvala ti Bože“ i mi to kao ljudi zaboravljamo. Ali kad se ovakva nesreća desi, ja to tumačim kao neku ručnu kočnicu koja je od Boga data da bismo u životu videli šta je prioritet – zaključuje ova mlada i hrabra žena koja je u svakom trenutku bila uz svog supruga.
„Svaki dan je sve bolje i bolje“
Na njoj je bilo sve – pritisak, pare, osiguranje, transport.
– Pitala sam se kako mi ne dođe da samo legnem i skršim se od plača, ali ne. Ja sam imala toliko snage jer sam verovala da će sve da se završi dobro. Svaki dan sam se molila i to mi je davalo mir. U čitavoj nesreći mi smo imali sreću da se kockice poklope tako da nađemo i transport, vrhunskog doktora i da operacija protekne kako treba. Srećni smo što je on svaki dan sve bolje i bolje – kaže nam uz uzdah olakšanja.
Da joj je neko pričao da će baš ona, paničar po prirodi, izvaditi muža iz vode i preživeti sve ovo, rekla bi mu: „Nema šanse“.
– On je takođe borac i nijenog momenta nije poklekao ni zaplakao, zajedno smo se držali, to je ljubav jednostavno. Nakon svega videli smo koliku podršu imamo od prijatelja koji su nam mnogo pomogli u najtežim momentima i sada ih gledam kao krvno srodstvo, jer tragedija može ili da razdvaja ili da spaja ljude i da nisu bili oni tu ja ne znam ni gde bi mi bili sada – kaže na kraju.
(Izvor: Espreso/ Telegraf)