Više puta smo bili svedoci kako kulturološke razlike, način vaspitanja i sredina mogu da budu kamen spoticanja u braku i vezi.
Većina onih koji su rođeni u velikom gradu, a za supružnika odaberu osobu iz manje sredine, posvedočiće da je bilo potrebno vreme da se prilagode jedno drugom i uvaže te neminovne razlike. A zamislite koliko se razlikuju običaji u inostranstvu od onih u Srbiji…
O jednom takvom slučaju za Mondo je pričao Beograđanin Jovan (45) koji se pre 19 godina oženio sa Holanđankom… Upoznali su se kad je on kao turista bio u Amsterdamu, zaljubili na prvi pogled i rešili da venčaju. Nakon mučne procedure čekanja papira, Jovan se nastanio u Tilburgu gde i danas žive sa troje dece. Koliko im prilike dozvoljavaju, dolaze u Srbiju kod njegovih roditelja, ali prvu Anukinu posetu našoj zemlji ovaj Beograđanin nikada neće zaboraviti…
“Mojima je bila slava, Sveti Jovan, pa smo sakupili nešto para i odlučili da ih posetimo. Želeo sam Anuk da pokažem gde sam odrastao, da je upoznam sa prijateljima iz detinjstva, da obiđemo mesta na koja sam kao klinac izlazio, ali najvažnije je bilo da snajku dovedem na slavu da se upozna sa rodbinom”, priča Jovan.
Prva dva dana su krstarili Beogradom uzduž i popreko, nema mesta na koje je nije odveo i sve joj se dopalo. Svidelo joj se što negujemo tradiciju “kafenisanja”, što se posećujemo po kućama i tako družimo, što kod njih nije običaj.
“Hrana joj je, naravno, bila previše teška i komentarisala je kako jedemo previše mesa. Jedino joj je smetala gužva u saobraćaju, jer je kod njih mnogo manje automobila, mnogo više koriste bicikle.”
Šok u kupatilu
Ali, Anuk nije ni slutila sa kakvim će se običajima tek susresti…
“Dan pred slavu je ustala rano, htela je da pomogne mojoj mami oko pripreme jela. Skuvala je kafu, sela sa svekrvom koja je na neveštom engleskom pokušala da je odgovori od učestvovanja u kuvanju. Ali, ne, htela je da pomogne. Seckala je mezetluke (iskreno, to je jedino u čemu se odlično snalazila), dok su nam kroz kuću defilovale komšije koji su donosili piće, stolice iz svojih kuća jer nismo imali dovoljno naših da sve goste smestimo… Kako za mene nije bilo puno posla, zavalio sam se u fotelju i pijuckao rakiju… A onda sam čuo vrisak!”, ispričao nam je ovaj Beograđanin.
“Istrčao sam kao oparen u kuhinju, mislio sam da se Anuk posekla ili da se nešto desilo, ali nije bila tamo. Usplahirena majka mi je prstom pokazala na kupatilo. Uleteo sam tamo, a Anuk je stajala iznad kade, prekrivši oči rukama.”
“‘Skloni, skloni je’, vikala je na engleskom: ‘Šta je ovo, šta ćete s tim da radite?’. Tek onda sam pogledao u kadu i sve mi je bilo jasno. U njoj je bilo prasence, tek zaklano, ali lepo izbrijano i oprano. Kupili ga od čika Radivoja na pijaci i taman je bilo spremno za pečenje!
Došlo mi je da umrem od smeha, pa ona nikada nije videla mrtvo prase, a pogotovo ne u kupatilu! Mogu misliti kako joj je sve delovalo, verovatno je pomislila da smo neki divljaci koji imaju neke bizarne rituale sa mrtvim prasićima. Onda sam joj objasnio da se kod nas to tako radi, da se kupi celo prase, pa se iskomada i peče u rerni i da je pečena prasetina vrhunski specijalitet koji se služi za Novu godinu i slave…
Gledala me je belo, i dalje izbezumljena. Odmahnula je rukom i zavukla se u spavaću sobu odakle nije izlazila sledeća tri sata. Više se nije nudila da pomaže mami oko spremanja slave, a nije ni takla prasetinu, iako nije vegetarijanka. Od tada je prošlo 15-ak godina, ali i dalje crkavam od smeha kad se setim…” ispričao je Jovan.
(Izvor: Kurir/Mondo)