Hrvatski novinar i pisac Boris Dežulović je u nedavnom intervjuu upoređivao rat u Ukrajini sa ratovima koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina.
Govorio je o tome šta je rekao jednom mladom ukrajinskom paru šta ih čeka, ko će pobediti i šta će kasnije biti sa Ukrajinom ali se prisetio i mučnog iskustva kada je tokom 1992. video u Bosni na nekom putu telo srpskog vojnika od samo 19 godina.
„Rat u Ukrajini je zavodljivo sličan onome što se dešavalo tokom ratova devedesetih. Naravno da je u puno stvari to drugačija priča ali na površinskom nivou je to toliko slično da se čovek smrzne. Ono što bi rekli Hrvati – ko je agresor a ko žrtva? Rusi su agresori a Ukrajinci su žrtve.
Ta je stvar kod sa zapada jasna i čista stvar. U tom smislu Rusi su naravno Srbi a Ukrajinci su Hrvati. Kako sam prošao devedesete znam da ta podela ispod površine krije štošta. Hrvati su nominalno žrtve ali znamo šta se radilo. Feral tribun je pisao 15 godina o tim stvarima koje su se dešavala ispod pozlate žrtve“, rekao je Dežulović gostujući u podkastu „Agelast“.
Prema njegovim rečima poređenja onoga što se dešava u Ukrajini sa ratovima devedesetih su neizbežna.
„Ali Ukrajinci naravno nisu fašisti, kao što to nisu ni Hrvati. Ne postoje fašistički narodi. Ali itekako postoji.. Imaš taj resentiman – slična priča Stepan Bandera i na drugoj strani Pavelić i NDH u Drugom svetskom ratu; Azov pukovnija – HOS u Hrvatskoj; ustaše – nacisti. Imaš toliko sličnosti zavodljivih da u tom smislu, ako ne možeš baš da ih predvidiš, a ono možeš da tumačiš stvari.
Čitam sad da Ukrajinci planiraju da odstrane sve knjige koje su na ruskom, sve što je iz doba SSSR-a, sve što i podseća na SSSR i Rusiju. I to bi trebalo da bude 100 miliona knjiga. To se događalo i u Hrvatskoj, ali su Hrvati manje bibliofilski narod pa smo mi spalili svega jedno 2-3 miliona knjiga“, rekao je Dežulović.
Potom je ispričao kako je u Splitu sreo mladi bračni par iz Ukrajine. Kada su saznali da je novinar zanimalo ih je šta on misli kako će se na kraju rat završiti.
„U Splitu sam upoznao jedan mlad ukrajinski par koji rade u IT industriji za neku američku firmu. Užasno su uplašeni za svoje u Ukrajini, hteli bi da se vrate ali ne mogu. A tu je i posao… Čuli su da sam novinar i to im je bilo zanimljivo. Kad su čuli moje ime krenuli su odmah da me guglaju na telefonu, ali sam im rekao da im se neće svideti to što izguglaju. Pitali su me zašto.
Evo ovako – probaj da sad u Ukrajini u Kijevu ili u Harkovu izlazi neki nedeljnik koji bi sad pisao o ratnim zločinima pukovnije Azov i uopšte ukrajinske vojske nad Rusima i nad ruskim manjinama. I zamisli da takav jedan nedeljnik piše o ratnom profiterstvu i aferama Volodimira Zelenskog, uništavanju ruskih knjiga, proterivanju ruske kulture, koji bi ismejavao novi ukrajinski govor.
I sve to usred ovog rata. E to smo mi radili tako da možeš zamisliti koliko sam popularan u Hrvatskoj. I on se prilično us*ao. Pitao me je zašto smo to radili a ja sam mu rekao da nismo hteli da mrzimo, odbijali smo da neko nešto radi u naše ime, odbijali smo da budemo deo tog nakaradnog sistema. Naravno da je Putin diktatorski manijak i naravno da je ta agresija zločinačka.
Sve je to naravno, kao što je naravno bilo i to da je JNA 1991. u Vukovaru bila agresorska vojska. I sve je to ok, ali neću pristati da te mrzim kao Srbina zato što je JNA gađala Vukovar ili što su crnogorski rezervisti gađali Dubrovnik“, rekao je Dežulović.
Kako kaže, mladića iz Ukrajine je sve to malo pokolebalo, a onda ga je pitao kako misli da će se ovo završiti.
„Rekoh mu, imam za tebe dobru i lošu vest. Dobra vest je da će Ukrajina pobediti. Ne znam kad ali će pobediti. Biće velečanstvena parada u Kijevu, Zelenski će najverovatnije dobiti Nobelovu nagradu za mir, zapadne zemlje će ubaciti u Ukrajinu stotine ako ne i hiljade milijardi pomoći da se obnovi. I bićete jako ponosni i sretni na taj dan. U je*ote, reče on, pa koja je onda loša vest. Loša vest je sve ono što će biti sutradan ujutru pa nadalje.
Vašu celu nacionalnu priču, vašu državu i vaše živote preuzeće nacionalistička ukrajinska matrica koja je pobedila u ratu. U školi će vas učiti o nekom otadžbinskom ukrajinskom ratu, učiće vas o veličanstvenoj pobedi Ukrajine u tom ratu koja je bez ijedne mrlje jer Ukrajinci nisu ubili nijednog Rusa i nisu silovali nijednu Ruskinju. Sve je to predivno i prekrasno bilo.
Veterani će preuzeti sve od sporta do kulture, ratni profiteri će podeliti plen, od onih hiljade milijardi koje vam dođu sa Zapada pola će završiti u vikendicama, vilama, daćama, jahtama i kod silikonskih ljubavnica vaših gospodara. I vi ćete se za dvadesetak ili tridesetak godina ćeš kao i mi, sedeti i gledati neki imbecilni rijaliti na ukrajinskoj televiziji, i okrenućeš se prema ženi i reći ćeš – sećaš li se onog novinara koji nam je u Splitu 2022. govorio da će to ovako završiti. Trebalo je onda da ga poslušamo.
Dakle, ne vraćaj se u Ukrajinu. Zapali negde napolju (pošto ima neku familiju u Španiji), inače ćeš me se setiti“, ispričao je Dežulović.
Napominje da će najveća žrtva ovog rata biti Rusi, „kao što su najveće žrtve naših ratova bili Srbi“.
„Sad gledaš snimke tih Rusa od 17-18 godina koji su došli iz nekih sibirskih vukoje*ina i koji se bacaju u vatru za te neke kretenske ideje. A ja sam u aprilu 1992. u Rujanima kraj Livna, kao ratni reporter, naišao na telo jednog vojnika na putu. Nikad ga neću zaboraviti dok sam živ.
Ležao je ukočen, imao je samo jednu malu tanku liniju krvi. Pogledali smo i videli da je ubijen sa leđa. Našao sam mu u jakni dokumente. Prvo mi je upalo u oči da je klinac bio rođen 29. februara. Imao je 19 godina, bio je iz Beograda sa Savskog venca.
Znam da sam stajao nad njim, nisam znao šta da radim. Da pozovem nekoga da ga sklone odatle, da ga pošalju za Beograd da se dostojno sahrani. I u tom trenutku vidim da u njegovoj vojnoj knjižici piše da je on službeno tog dana bio u Pančevu.
Njega su ti je*eni generali gurnuli u Bosnu u pi*u materinu kraj Livna. Tamo je izgubio glavu a dok ja čitam tu njegovu knjižicu, njegovi roditelji su negde na Savskom vencu i čekaju da im se sin javi iz Pančeva sa vojne vežbe. To je rat“, rekao je on i dodao:
„Je*o te istorija, je*alo vas i Kosovo i Krbavsko polje, i zastave, i trube i vojskovođe. Ja ne znam da li su njegovi roditelji ikad saznali kako je poginuo. To je rat. Tako je i u Ukrajini. Imaš te nesretne Ruse koji ginu kao glineni golubovi u starim tenkovima i sovjetskim kamionima. Sve je to toliko besmisleno ali eto događa se. I događaće se opet“.
(Izvor: Mondo)