U velikom stilu na srpski film vratila se slovenačka glumica Aleksandra Balmazović, i to glavnom ženskom ulogom u porodičnoj drami “Usekovanje”, koju potpisuju mladi autori Siniša Cvetić i David Jakovljević.
Nakon uspeha iz 2004. sa debitantskim ostvarenjem “Sivi kamion crvene boje” Srđana Koljevića, gotovo dve decenije čekala je novu priliku u Srbiji.
U Beogradu ste na premijeri filma “Usekovanje” dobili ovacije, ali ste imali veliku tremu. Zašto?
– Svaka premijera je ista i nema razlike između one na filmu i u pozorištu. Istina, imala sam veliku tremu. Gledala sam “Usekovanje” u Nišu. Međutim, nije lako stati pred beogradsku publiku i suočiti se s reakcijama. Ove su me iznenadile, shvatila sam da je ovo komedija, a ne drama. Nekako je došao crni humor do izražaja.
Kako su vas pronašli Siniša i David?
– Zvao me je producent filma Zoran Janković iz “Košutnjak filma” na audiciju. Preko kastinga sam izabrana, ali mislim da je ova uloga izabrala mene. Dobila sam samo nekoliko scena za kasting, ali sam osetila da je uloga moja. Bila je to ljubav na prvi pogled. Znala sam da sam sad dovoljno zrela kao glumica za jednu takvu kompleksnu rolu, ali ne znam jesam li ispunila njihova očekivanja.
Mediji su pisali da ste digli ruke od glume?
– Ne razumem odakle je došla ta informacija. Živim u Sloveniji i tamo mnogo radim i u pozorištu i na filmu. U Beogradu sam završila akademiju. Posle “Sivog kamiona” desilo mi se da me zovu za neke filmove koji se nikad nisu snimili ili su snimljeni pa nisu pušteni u bioskope. U Sloveniji sam počela da se bavim i produkcijom. Radila sam neke humanitarne projekte, pa su ljudi možda pomislili da se bavim nekim drugim poslom. U Srbiji sam se vratila malim ulogama i u neke serije – “Beležnica”, Koreni” i “Junaci našeg doba”.
Da li ste često u Beogradu?
– Za Beograd me veže otac, koji tu živi. Posle ovog filma valjda će nešto da mi se otvori. Nije Ljubljana preko sveta.
Pratite li šta se radi u Srbiji?
– Podigao se kvalitet rada, što je donela hiperprodukcija. Posebno se to vidi u načinu razmišljanja i razvoju scenarija, što je na svetskom nivou.
Šta biste vi voleli da producirate?
– Pripremam seriju kao koproducent za srpsko tržište. Ne smem da vam kažem ime, ali ona je u Francuskoj osvojila nagradu za najbolju seriju. Kod nas će se raditi kao zanimljiva adaptacija. U Sloveniji sam radila četiri filma. “Svi protiv svih” je bio na Festu. Produkcija me je našla slučajno, ali i tu možeš da napraviš svoju priču i pošalješ neku poruku, ne samo kroz glumu.
Da li je problem glumici vaših godina da dođe do uloga?
– Jeste. Glumice producente imamo i u Holivudu. Bred Pit sam producira, jer hoće da napravi sebi ulogu kakvu bi on želeo da igra. Nisam postala producent iz potrebe da sebi obezbedim uloge. Radila sam i filmove u kojima ne glumim. Posao producenta je veoma kreativan i ispunjava me.
Kakva su vam danas sećanja na film “Sivi kamion crvene boje”?
– Otvorio mi je velika vrata filmskog sveta. Sve je bilo lako i bez napora. Radili smo dva meseca na Mokroj Gori i u Sjenici. Film je sada postao kultan, a kad sretnem naše ljude u dijaspori, svi su ga gledali. Znaš da je neko ostvarenje uspelo kad replike iz njega postanu deo govora ljudi. “Sivi kamion” je prevazišao očekivanja svih nas. Srđan Koljević je fenomenalan reditelj i scenarista.
A Žika Todorović?
– Najposebnija vrsta umetnika i deteta. On je povučen kao pravi umetnik, a nesiguran u sebe kao dete. Žika ima svoj svet i samo izbacuje kreativnost. Od njega sam mnogo naučila, a posebno vezano za pripreme za filmsku scenu. Žika je stalno sebi bubnjao ritam scene i kroz to pravio dramaturgiju. To sam baš od njega naučila.
(Izvor: Kurir)